„Брат” (1997) и „Брат 2” (2000)
Алексеj Балабанов/ CTB, 1997
Млади Данило Багров кога је одиграо Сергеј Бодров млађи враћа се из рата у Чеченији у родни град у унутрашњости, али га мајка наговара да оде у Санкт Петербург да види брата. Она живи у уверењу да је њен старији син „велики човек“. Данилов брат, међутим, у ствари, ради као убица и има великих проблема. Једном приликом он ће замолити Данила да му помогне у неком случају и тако га увући у рат криминалних дружина. Радња филма „Брат 2“ одвија се у Америци где Данило долази да освети свог ратног друга.
Без обзира на прилично тривијални садржај реч је о једној од најзначајнијих франшиза постсовјетске кинематографије. Прича о још увек „балавом“ момку увученом у сурови свет деведесетих редитеља Алексеја Балабанова има неоспорни култни статус у Русији. Мноштво прецизних појединости, непогрешиви знакови времена, све то твори визуелну енциклопедију једног времена, од продавница у којима се на истој гомили продају жваке и компакт дискови, до криминалаца и девојака у кратким кожним јакнама са рајсфершлусима на рејв журкама.
„Чернобиљ 1986” (2020)
Danila Kozlovsky/Central Partnership, 2021
Глумац Данила Козловски, страној публици познат по хиту „Викинзи“ на каналу History снимио је као редитељ блокбастер на тему једне од најмрачнијих страница у совјетској историји, експлозије у нуклеарној електрани у Чернобиљу.
Главни јунак ватрогасац Алексеј ради у сектору надзора нуклеарке у Чернобиљу и одлучује да се пресели у Кијев како не би проћердао живот у забити. Међутим уместо поменутог плана он најпре у фризерском салону случајно среће своју бившу љубав Олгу, а потом долази до експлозије у енергетском блоку. Алексеј мора да заборави на пресељење и оде у епицентар догађаја како би спречио ширење радијације у Европи.
Тема коју је са великом помпом 2019. године пласирао ХБО канал у руској кинематографији још увек готово да није ни отворена. А „Чернобиљ 1986“ тешко и да покушава да то учини. Творци филма трудили су се да се филм не доживљава као још један покушај истраживања менталитета совјетске управљачке стуктуре и проналажења криваца. Пре је реч о брижљиво урађеном високобуџетном филму-катастрофи који фокус баца на личну драму првог ликвидатора (игра га Козловски) у позадини познатих трагичних догађаја.
„Спутњик“ (2020)
Jeгор Абраменко/Национална Медиа Група, 2020
Филм није био у дистрибуцији, већ се одмах појавио на стриминг сервисима. И поред тога стекао је хит статус код америчке критике са рејтингом од 89 одсто позитивних рецензија на сајту Rotten Tomatoes.
Радња се догађа 1983. године. Двојици совјетских космонаута који се управо враћају на Земљу, неко изненада закуца на прозор. После тога један слеће мртав, а други доспева у базу у степи ограђену бодљикавом жицом. Иако он не зна да се у њему налази ванземаљац, његово окружење то схвата.
Наравно војска пада у искушење да биће из космоса искористи у својству оружја, али за почетак треба пронаћи начин комуникације...
Редитељ је очигледно инспирацију пронашао у филмовима Ридлија Скота „Осми путник“ и Џона Карпентера „Ствар“, али „Спутњик“ се ипак издваја међу борјним варијацијама на ту тему. У најмању руку стилски је занимљив. Он није просто ретро хорор, већ „уметнички тоталитарни ноар“ у коме визуелна решења не играју ништа мању улогу од преокрета у сценарију.
„Крстови“ (2020)
Ангелина Голикова/Остров, 2020
У двадесетом веку петербуршки „Крстови“ били су најпознатији политички затвор у који су довођени сви који су били оптужени за контрареволуционарну активност. Овде су робијали политичар Лав Троцки, ликовни уметник Казимир Маљевич, писци Јосиф Бродски и Данил Хармс. Најстарији затвор у Русији има 130 лета, а документарац о њему снимила је дебитанткиња Ангела Голикова.
Филм није посвећен најпознатијим затвореницима, већ се бави оним што се тамо данас догађа. Решетке, шпијунке, ходници у облику крстова, обезбеђење са овчарским псима, млади затвореници. Атмосфера филма је депресивна и застрашујућа. Камера једнако пажљиво прати оне који издржавају казну, као и оне који на њих мотре.
Посебно место у „Крстовима“ припада разговорима са запосленима и неочекиваним стварима које су том приликом изнели.
„Најлепши дан“ (2015)
Жора Крыжовников/Базелевс Продакшн, 2015
Комични мјузикл био је најгледанији филм у Русији 2015. године, истовремено револтирајући и одушевљавајући критичаре.
Провинцијски саобраћајни полицајац Петја Васјутин кога игра Дмитриј Нагијев (после Путина најпожељнији мушкарац према истраживањима јавног мњења) планира да се жени али случајно среће велику руску звезду и с њом почиње да пијнчи. И док невеста пати Петја ће тражити излаз из деликатне ситуације.
Комедија у великој мери инспирисана „Мулен Ружом“ База Лурмана испуњена је омиљеним поступаком редитеља Жорија Крижовникова да све преувелича до тачке немогуће вулгарности. На филм тако треба и гледати, као на вечерњу комедију.
„Мајор Гром: Лекар против куге“ (2021)
Олег Трофим/Bubble Studio, 2021
Један од најскупљих и најинтригантнијих руских филмских пројеката 2021. године. Заснован је на истоименим руским (права реткост) стриповима издавачке куће Bubble.
Прича о мрачном полицијском мајору из Санкт Петербурга Игору Грому који је већ дојадио претпостављенима својим нетипичним методама истраге.
Ипак, само њему полази за руком да похвата преступнике. Када се у граду појави супернегативац са маском лекара против куге и бацачем пламена у рукаву једини који може да му се супротстави је Гром.
Класична суперхеројска акција представља и занимљиви стрип универзум чак помало налик нолановском Готам Ситију. Овде се појављује изузетни нацифрани готамски казино „Златни змај“ у коме се скупља сав корумпирани естаблишмент, седиште полиције налази се у дворцу, а Гром готово као Бетмен више воли кровове.
„Мршавим“, (2018)
Алексеj Нужни/Друг Друга, 2018
Комедија Алексеја Нужног за прва четири дана приказивања зарадила је три пута више новца него што је уложено у продукцију. Радња филма фокусирана је на девојку Ану из Нижњег Новгорода коју је момак оставио јер се „удебљала и више му се не допада“, и њене покушаје да се на све начине избори са фет шејмингом.
„Мршавим“ подсећа на најбоље комедије Џада Апатоуа („Четири банке, а невин“, „Заломило се“), истовремено остајући оригинално остварење и јетка критика култа лепоте на руском терену.