„Идем једном улицом, а пролазник ме пита, шта сам по занимању“, каже Валентина Андријашкина. „Кажем уметник, а он не може да се начуди. То не може бити, констатује, сви одреда говоре да су уметници. Овде су сви уопште узевши уметници“, смеје се она.
Насеље градског типа Палех у Ивановској области, типични је пример руске провинције како је странци замишљају.
Дрвене куће са резбареним украсима око прозора, лење мачке у прозорима, баке на бициклима и древне православне цркве. Овде нећете наћи киоске са брзом храном, нити рекламно ђубре на фасадама, али зато у свакој улици постоје истакнуте фирме на којима пише „атеље“ и „музеј“.
Најпопуларније занимање у Палеху је уметник. У насељу са 4600 људи више од 600 званично за живот зарађује бавећи се ликовном уметношћу.
Још у 17. веку Палех је био познат као центар оригиналног иконописа препознатљивог по готово невероватном детаљисању у приказима. Чак је и на малим молитвеним иконама било места за неколико тема не само са филигрански прецизно дочараним елементима пејзажа него и препознатљивим емоцијама на лицима људи. У рано совјетско доба када су почињали прогони цркве и уметници већ нису могли да се баве иконописом локални мајстори су овај стил преносили у световну уметност, сачувавши тако тајне старе технике.
Аутор првих совјетских минијатура био је сликар Иван Голиков из породице палешких иконописаца. Двадесетих година прошлог века он прави прве лакиране кутије осликане у палешком стилу и шаље их локалном музеју. Окупља круг истомишљеника бивших иконописаца који оснивају Артељ древног фрескосликарства.
Радови уметника добијају награде на изложбама у Венецији, Паризу, Милану, Берлину и Бечу, а Палех постаје центар народних заната и бива уврштен у популарну туристичку руту Златни прстен.
Од 1926. године постоји уметничка школа у коју и данас долазе кандидати из целе земље, а касније ту и остају да живе. „Сањала сам да се бавим искључиво палехом, а када сам видела музеј уживо, а не само на фотографијама донела сам коначну одлуку“, каже Јелена Шчаницина која је дошла из Ухте 1991. године. Када сам се уписивала постојао је велики конкурс за који сам се спремала неколико година“.
Јелена каже да се правећи кутије за накит и брошеве осећа као јувелир.
И свако има своју тему, неки руске тројке, а други бајковите мотиве или пејзаже. Постоје и минијатуристи који се баве космичком тематиком.
Лакована кутија за накит је скупа (цена малог сувенира креће се од 6 до 7 хиљада рубаља што износи 80-90 евра), али уметник на њој мало заради. Рад траје најмање недељу дана, а најчешће један месец.
Зато се млади уметници који су тек завршили школу, а желе брзо да зараде, организују у групе и раде по храмовима у земљи и свету. Нико не штанцује једно те исто, свака екипа има свој стил, мада се чини и да канонско фрескосликарство не подразумева индивидуалну креативност, каже Валентина.
Она више воли да ради традиционалне лакиране минијатуре, осликавајући шатуле по поруџбини. А њен супруг Роман после десет година бављења палешким осликавањем пронашао се у рестурацији црквеног зидног сликарства. Он има атеље у Москви одакле и стиже већина поруџбина, а уметник балансира између два града.
„После дугогодишњег рада само на минијатурама палех је морао поново да учи иконопис. Ми смо то увидели завршавајући школу средином деведесетих и иконе су поново оживеле. То је довело до стварања столарских радионица и појаве резбара у дрвету“, кажу Роман и Валентина.
Марина Галкина чланица уметничког удружења „Сазвежђе Редис“ и кустос изложби у уметничком центру „Мастерскије“ дошла је у Палех из подмосковског града Обнинска, а њен муж из Сизрања. У арт-центру у Палеху изложен је циклус Марининих слика са словним и анималистичким композицијама, али она се, као и већина уметника бави и иконописом.
У Палеху имају атеље. „Желела сам да се упишем на московски Институт Суриков, једну од најпрестижнијих уметничких школа у Русији, али мама је прочитала у неком часопису о Палеху и мислила да је боље да студирам овде“, рекла је Марина.
По речима самих уметника Палех је простор стваралаштва који обједињује најразличитије људе. И поред тога што за уметнике не постоје донације или бенефиције многи од њих остају да живе ту. „Вероватно због атмосфере“, каже Марина, „овде је увек живео велики број уметника, али нико никада није неког копирао, и сви су се трудили да у склопу општег стила трагају за својим рукописом“.
Уметници из Палеха Анатолиј Вјазко и Јуриј Фјодоров основали су 1996. године свој атеље за израду иконостаса. У почетку је било запослено свега шесторо људи. Данас их има преко 150, а догађа се да због поруџбина ангажују и уметнике са стране. А „Палешком иконостасу“ поруџбине стижу како из Русије, тако и из иностранства, Велике Британије и Немачке.
За израду иконостаса потребно је од неколико недеља до пет-шест година. У просеку, иконостас може да се направи за годину дана, ако се брзо договори пројекат. Цена иконостаса се креће од 150 хиљада рубаља, или 1800 евра, по квадрату. Све се ради ручно и уз помоћ машина.
Иконе најчешће осликавају и златом покривају детаље иконоста, управо девојке. Ситних детаља је заиста много. „Код нас је заступљена подела рада, свако ради оно што му најбоље иде“, каже једна од уметница. „Ево, рецимо, ја, исписујем златом слова на иконама“.
Попут Романа и Анатолиј се у почетку бавио израдом палешких минијатура, међутим схватио је потенцијал у уређењу храмова. Како је навео, чак ни у економски кризном времену није пожелео да оде из Палеха. „У Палеху постоји велика концентрација уметника. Сви виде шта други раде, и сви радови постају јавно власништво, каже он. „Сматрам да само овде постоји развој, то је уметничко средиште света“. Његова ћерка већ ради са њим.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
