7 најзначајнијих руских филозофа

Kira Lisitskaya (Photo: Sputnik)
Има људи који су увек пуни идеја. Неке од њих су тако дубоке да обликују, одражавају и трансформишу људско друштво. Ово су неки од најзначајнијих руских филозофа и мислилаца.

1. Петар Чадајев (1794-1856)

Чадајевљев живот постао је ноћна мора после објављивања његовог „Првог филозофског писма” 1836. „Када сам прочитао чланак, сматрао сам да је његов садржај мешавина смелих глупости достојних једног лудака”, оценио је његов рад цар Николај I. Према Александру Херцену, Чадајевљево писмо било је „пуцањ који је одзвањао у тамној ноћи”. У сваком случају, Чадајев је због њега смештен у кућни притвор на годину дана и било му је забрањено да икада ишта више објави.

Пријатељ Александра Пушкина је проглашен лудим због оштре критике реалности руског живота, пре свега кметства и аутократије. Имао је необичне ставове о мисији Русије, њеној будућности и културном идентитету. Чадајев је Европу посматрао као узор и тврдио да је Русија заостала земља која касни за остатком света, због инертности, равнодушности и недостатка креативности. Описао је руски друштвени живот као „досадно и туробно животарење, лишено снаге и енергије”.

2. Николај Чернишевски (1828-1889)

Чернишевски је био истакнути публициста, писац, филозоф, научник, револуционарни демократа и теоретичар утопијског социјализма. Као вишеструко талентовани теоретичар значајно је утицао на развој социјалне филозофије, књижевне критике и руске књижевности. Чернишевски је био идеолошки зачетник револуционарне групе „Земља и слобода” која је критиковала услове под којима је Александар II ослободио кметове 1861. године.

Због сумње да је повезан са револуционарном илегалом Чернишевски је затворен у Петропавловској тврђави, политичком затвору у Санкт Петербургу. Прогласили су га за „непријатеља бр. 1 Руске Империје”, а истрага против њега је трајала дуже од годину дана. У међувремену Чернишевски није губио време и написао је свој чувени утопијски роман „Шта да се ради?”

После његовог објављивања Чернишевски је осуђен на седам година тешког рада у Сибиру. Ослобођен је 1883. године. Инспирисао је неколико генерација руских револуционара, укључујући Владимира Лењина. „Највећа заслуга Чернишевског је у томе што је он не само показао да свака мислећа и заиста поштена особа треба да буде револуционар, него је учинио и нешто много важније: показао је шта је потребно за једног револуционара, која су правила игре и како он може да постигне своје циљеве”, рекао је једном приликом вођа бољшевика.

3. Петар Кропоткин (1842-1921)

На основу живота овог филозофа могао би се снимити филм. После бољшевичке револуције кнез Кропоткин се вратио у Русију, у којој није био 40 година због прогона о стране царске власти. Последње године свог живота проживео је у Дмитрову, малом граду у близини Москве. Кропоткин је упознао Александра Керенског и Владимира Лењина, који су идеализовали „деду руске револуције”. Кропоткиново најважније дело „Хлеб и воља” спада међу основну анархистичку литературу и још увек утиче на анархисте широм света.

Кропоткин је покушао да повеже идентитет анархизма и комунизма. Рекао је да је анархизам без комунизма произвољност и безакоње, док комунизам без анархизма чине касарне и лишавања. Зато је покушао да осмисли научни „анархо-комунизам”. Кропотник није само градио куле у песку, него је тражио примере и тенденције хоризонталног уређења у реалном животу и историји. Према Кропоткину, револуција је ишла руку под руку са еволуцијом и стварањем. Заступао је децентрализовано комунистичко друштво које је издвојено од централне власт и засновано на самоуправним заједницама.

Кропоткинова дела су утабала директан пут до хуманистичког и праведног друштвеног уређења, у којем би друштво могло да прође без икаквог „прелазног периода”. Мада је оно што је написао пре стотину годину и даље релевантно, његове идеје ће вероватно остати само утопија.

4. Владимир Соловјов (1853-1900)

Верује се да је Соловјов био прототип за лик Ивана Карамазова у „Браћи Карамазовим” Фјодора Достојевског. Соловјов и Достојевски су били добри пријатељи. Година 1881. је била прекретница за овог филозофа. Русија је била у шоку због убиства цара Александра II. Соловјов је осудио злочин терористичке организације „Народна воља”, али је престолонаследника позвао да покаже самилост и опрости убицама. Овај његов став заснован је на дубоком уверењу Соловјова у потребу за хришћанским опроштајем.

Основу његовог филозофског учења чини идеја богочовечанства. Он ју је први пут формулисао 1878. Њена главна порука лежи у јединству човека и Бога. У свом учењу Соловјов је користио термин Софија или божанска мудрост која је требало да постане суштина обновљене вере. Према руском филозофу, само обновљена црква и религија могу да попуне идеолошки вакуум који је настао на крају 19. века, када су се појавиле бројне политичке теорије и покрети. Дуго спиритуално трагање уверило је Соловјова да само захваљујући вери у Бога човечанство може да опстане.

5. Василиј Розанов (1856-1919)

Као што су идеје Константина Станиславског донеле револуцију у позоришту, Розановљев начин мишљења је променио лице филозофије, претварајући је у специфичан жанр. Он је био заснован на нецензурисаном и непрерађен личном искуству, на тренутним узбудљивим утисцима. „Минут је прошао између 'Желим да седнем' и 'Сео сам'. Одакле долазе све те различите неповезане мисли?” - питао се Розанов, који је себе често описивао као „човека из подземља” Достојевског. (Розанов је Достојевског тако несебично и верно волео да се оженио његовом љубавницом Аполинаријом Сусловом, мада је био седамнаест година млађи од ње).

Док је Лав Толстој први покушао да уведе елементе тока свести у своја дела, Василиј Розанов је написао филозофску трилогију „Усамљеност” и два дела „Опало лишће” користећи овај иновативан облик нарације. У својим делима Розанов покушава да на папир стави своје сирове, интимне мисли и осећања. Овај књижевни поступак врхунац је достигао касније у „Улису” Џејмса Џојса.

Розановљеви ставови по многим питањима су контрадикторни и веома страствени. На пример, с једне стране Розанов каже да је неуспела револуција 1905. године заљуљала чамац, остављајући пустош, а са друге је веровао да су ови догађаји Русију приближили безбедној будућности.

Овај неконвенционалан филозоф је сматрао да је неопходно ствари описати из различитих углова и у различитим формама: „Човек треба да има тачно 1.000 погледа на неку тему. То су координате реалности и реалност се може докучити само из ових 1.000 углова.”

6. Николај Берђајев (1874-1948)

Религијски и политички филозоф и стручак за руски менталитет, Берђајев је чак седам пута био номинован за Нобелову награду за књижевност. „Руска чежња за смислом живота је главна тема наше књижевности и то је прави разлог постојања наше интелигенције”, записао је он. Берђајев је стекао светску славу својом значајном књигом „Нови Средњи век. Размишљање о судбини Русије и Европе” која је објављена у Паризу где се преселио 1924.

Његов живот у постреволуционарној Русији је, међутим, био тежак. „Бољшевизам је рационалистичко лудило, манија коначног уређења живота, заснована на ирационалној популаризацији моћи.” Берђајев је оптужен за заверу, ухапшен и затворен. Било је превише догађаја који су се обрушили на његов живот, жалио се Берђајев. „Четири пута сам био у затвору, два пута у старом режиму и два пута у новом, био сам протеран на север земље на три године, оптужен пред судом при чему ми је претило вечито изгнанство у Сибир, протеран сам из моје земље и вероватно ћу живот окончати у прогонству.” Нажалост, био је у праву. Берђајев је био најважнији представник школе хришћанског егзистенцијализма која истиче дубоко истраживање услова људског постојања и стања света из призме хришћанског погледа на свет.

У свом најбољем делу „Руска идеја” (1946) Берђајев је формулисао суштинску идеју која је покретала његову креативност у последњим данима његовог живота. Филозоф је веровао да би у постсовјетској Русији могао да буде створен праведнији систем и да би он могао да испуни главну мисију земље, да постане ујединитељка источне (религијске) и западне (хуманистичке) развојне линије историје.

7. Константин Циолковски (1857-1935)

Циолковски је један од оснивача филозофског покрета космизма који је утицао на теолошке и природне науке, као и на визуелне уметности у Русији и широм света. Самоуки научник је рођен са погледом усмереним у звезде и сматра се за оснивача савремене космонаутике. 1887. године Циолковски је написао кратку причу под насловом „На Месецу” у којој је описао доживљаје особе која се нашла на Земљином сателиту. За значајан део претпоставки које је изнео Циолковски касније се испоставило да су тачне.

Од 1903. године Циолковски се у потпуности посветио истраживању свемира. У чланку „Истраживање светског пространства реактивним уређајима” први пут је аргументовано изнео став да ће ракета бити апарат за успешне летове у свемир. Научник је такође развио концепт ракетног мотора на течно гориво. Између осталог, израчунао је брзину потребну да свемирски брод уђе у Сунчев систем (друга свемирска брзина). Циолковски се бавио многим практичним питањима боравка у свемиру, што је касније постало основа за совјетску космонаутику.

Он је осмислио решења која ће омогућити навођене ракете, систем за хлађење, конструкцију млазница и система за напајање горивом. Његови радови надахнули су оца практичне космонаутике Сергеја Корољова који је заслужан за развој совјетског свемирског програма.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“