Овај узнемирујући филм, снимљен у црно-белој техници, представља у многом погледу сумирање читаве совјетске епохе. У центру пажње нашли су се најрањивији људи, они који се осећају сувишнима. Нико не брине њима. Они су сами, без помоћи и напуштени од свих, као стари слуга Фирс у „Вишњику” Антона Чехова. У једној сцени филма човек заспи у подземној железници, а нема никог да провери да ли је жив или мртав. Очигледно да је совјетско друштво својих последњих година зашло у емотивни ћорсокак. Суштина је у томе да никога ни за кога није брига, а ова потпуна равнодушност је опасна тенденција. Овај добро написан и изванредно одигран филм, у којем су се псовке чуле први пут са совјетских екрана, представљао је још један доказ да је људима очајнички била потребна дуго очекивана слобода. Разумљиво је да назив филма упућује на стање тоталне психичке исцрпљености.
Овај филм је неколико година провео на чекању пре него што се крајем 80-их појавио у биоскопима. Јединствено драмско остварење је одмах по приказивању привукло пажњу и побрало низ међународних признања, укључујући Гран при на Канском фестивалу 1987. Абуладзеово ремек-дело било је испред свог времена. Неки филмски критичари верују да је овај филм заправо покренуо еру перестројке у совјетској кинематографији. Он је означио прекретницу у стању друштва. Абуладзе је интензивно користио хришћанске симболе у свом делу, причајући причу о локалном диктатору, извесном Варламу Аравидзеу, чији изглед и понашање асоцирају на Јосифа Стаљина, Адолфа Хитлера и Бенита Мусолинија и чије жртве се повезују са Христом у својим предсмртним патњама.
Мада је филозофска драма смештена у неодређено доба, сиже веома јасно упућује на осамдесете, наивну и себичну еру, када су многи веровали да би било довољно да се свако анонимно опрости од лоше прошлости, па да одмах почне нови срећнији живот. Колико само нису били у праву! Завршетак филма, који траје скоро два и по сата, је отворен, упућујући сваког да научи лекцију из прошлих грешака.
Овај филм одражава расположење оних који су се у време Горбачовљеве перестројке нашли изгубљени у океану неизвесности и очаја. Крах основних моралних принципа, сумња у будућност земље и опште осећање узалудности преплављују драму Рашида Нугманова. „Игла” је веома убедљив и туробан приказ времена у којем су школска деца бивала увучена у мрачни свет дроге и криминала, када су млади пребијани и убијани по мрачним ћошковима градова, када је невиност била изгубљена. Филм има мрачан заплет и тешку атмосферу, испуњен је горчином и песимизмом. Енергични фронтмен рок бенда „Кино” из 80-их Виктор Цој са изузетном харизмом тумачи главну улогу. Он игра младића по имену Моро који открива да је његова бивша девојка постала наркоман. Одлучује да је спасе од дроге и да уништи њене дилере. Испоставља се да је то борба на живот и смрт. Тренутак који је забележен у филму је аутентичан. Разарање и колапс су лебдели у ваздуху касних 80-их. „Игла” посматра совјетску и постсовјетску реалност, најављујући крај једне ере. Можда се због тога филм доживљава као кашика шећера после горке пилуле реалности.
„Мала Вера” је драма лаганог темпа о животу у унутрашњости СССР-а. Вера је бунтовник у срцу и не жели да се повинује законима постојећег друштва. Живи пуним плућима, проводећи се са друштвом уз алкохол и секс. Све се мења када упозна Сергеја, паметног, згодног студента бритког језика. Он је ретка особа која за себе жели другачији живот.
Мада је снимљен последњих дана совјетске епохе, филм се издваја по својој невероватној искрености и поштењу. Сцена у којој Вера (Наталија Негода) води љубав са Сергејем постала је главна тема свакодневних разговора. Пичулов филм је у знатној мери имао отрежњујући утицај на људе, с обзиром да је потпуно уништио лажи комунистичке идеологије о благостању идеалне совјетске породице, немилосрдно излажући погледима све њене грехе, укључујући алкохолизам, примитивизам и нетолеранцију, незнање и ароганцију, потпуни недостатак духовности и фанатично зарањање у свакодневицу. „Мала Вера”, између осталог, говори о сексуалној револуцију у позном СССР-у, али још више то је прича о конфликту међу генерацијама, о сукобу између нихилистичке омладине и њихових родитеља заглибљених у блату моралних компромиса. „Мала Вера” је филм о дуго очекиваном личном, па чак и интимном буђењу. Младе није занимала судбина земље колико њихов лични љубавни живот.
Ремек-дело Сергеја Соловјова је симбол прошлих времена. Укратко, било је то време промена. Крајем 80-их читава земља (био је то још увек Совјетски Савез) била је као огроман ледник који је пловио према југу и неминовно се топио. Све оно што је одувек изгледало стабилно и неизбежно, одједном је почело да пропада, отварајући простор за ново, страшно и непознато. „Асса” је постала култни филм генерације совјетске омладине која је на крају филма певала заједно са рок легендом Виктором Цојем: „Промене, ми чекамо промене!”
Радња „Ассе” се дешава у летовалишту Јалта на Црном мору, а филм има више обрта од романа Агате Кристи. Млади музичар се заљубљује у лепу медицинску сестру. Проблем је у томе што је Алика (игра је невероватна Татјана Друбич) љубавница мафијаша. Сањалачка девојка крупних, детињих очију налази се у расцепу између двојице мушкараца од којих је један криминалац, а други идеалиста. Нажалост, два света су неспојива.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
