Двадесет западних глумачких звезда које су оставиле траг у совјетским филмова

The Washington Post, Tommaso Boddi/Getty Images
Без обзира на периоде оптерећене бременом политичких односа између СССР-а и Запада, совјетски филм није био лишен страних звезда у мери у којој би се то у први мах могло помислити. Напротив, списак оних који су пристајали на сарадњу заиста је импресиван.

Питер Фалк

Амерички глумац који се прославио улогом детектива Колумба из истоимене телевизијске серије стигао је да заигра и у совјетско-италијанској копродукцији „Они су ишли на исток“. Ова ратна драма говори о италијанским војницима који су са нацистима ишли да се боре против совјетске армије. Фалк је одиграо једну од улога заснованих на истинитим причама војника. Узгред, Фалк има руске корене, неки његови рођаци по очевој линији емигрирали су из Русије 1890-тих.

Шон Конери

Крајем шездесетих година прошлог века Конерију је понуђена улога у епској драми „Црвени шатор“ о неуспешној арктичког експедицији из 1928. године. Дирижабл са интернационалном експедицијом доживи катастрофу у близини Северног пола, а преживели око месец дана остају да чекају спас у нељудским условима.

За Конерија у СССР-у нико није знао. Филмови о Џејсму Бонду још нису приказивани. „Он је долазећи био нервозан, мислио је растргнуће га, пошто је толико познат и славан, а испоставило се да код нас те филмове нико није гледао“, говорио је совјетски бард Владимир Висоцки. Глумцу је чак досадило одсуство пажње, па је на крају направио журку. Али ни она, по сећању савременика, није била успешна, будући да су се гости разишли чим су попили послужено пиће.

Клаудија Кардинале

И љубимица Лукина Висконтија и Федерика Фелинија играла је у арктричком трилеру „Црвени шатор“. Медицинску сестру Валерију. Била је то једина женска улога. „Још увек се сећам те хладноће, сви су били забринути за мене, пошто сам рођена у Африци, а ја сам се одлично осећала. На снимању је била предивна атмосфера, и због хладноће, много вотке“, сећала је Кардинале. Арктичке сцене снимане су у Подмосковљу, на обали Финског залива и на правом Арктику, на острву Земља Франца Јозефа.

Кристијан Бејл

Совјетски режисер Владимир Граматиков екранизовао је 1986. године бајколику причу Астрид Линдгрен „Мој син Мио“. За главну и епизодну улогу требало је ангажовати англојезичне глумце (захтев шведских продуцената). Пошто су претресене све глумачке школе у Лондону, избор је пао на сасвим младе Ника Пикарда и Кристијана Бејла. Једанаестогодишњи Бејл појавио се у улози другара сирочета Мио.

У јеку снимања експлодирао је нуклеарни реактор у Чернобиљу, па су глумци морали да буду евакуисани са Крима где се снимало. После месец дана снимање је настављено. „Међутим, сада је сваки тањир, кад год бисмо сели да једемо, пролазио Гајгеров бројач“, сећао се Бејл. На крају Пикар заправо није постао велика звезда, а Бејлу је одмах по завршеном снимању добио главну улогу у „Империји сунца“ Стивена Спилберга.

Марчело Мастројани

Омиљени глумац Федерика Фелинија добио је улогу у екранизацији неколико Чеховљевих прича, међу којима је и чувена „Дама са кученцетом“ (Дама с собачкой). Мастројани никако није могао да научи бар неколико реплика на руском, једино је са јаким акцентом изговарао реч „собачка“. То му, међутим, није сметало да буде номинован за Оскара, у категорији најбоља мушка улога, док је редитељ Никита Михалков био номинован за Златни глобус. Иначе Мастројанију је већ играо у италијанско-совјетској копродукцији „Сунцокрети“ (1970), па му ово није било прво појављивање у совјетској кинематографији.

Софија Лорен

Са Марчелом Мастројанијем играла је у „Сунцокретима“, драми о италијанском војнику који је у Другом светском рату уместо у Африку доспео на Источни фронт, управо у време офанзиве на Стаљинград. Софију Лорен су обожавали у СССР-у, телевизијски новинари бележили су сваки њен корак. Све време снимања на располагању јој је била лична лимузина, а совјетски организатори обезбеђивали су за њу луксузне собе у најбољим хотелима и специјални превоз којим је пребацивана из града у град.

Малколм Мекдауел

Звезда „Калигуле“ и „Паклене поморанџе“ пристао је да игра у психолошкој драми „Цареубица“ (1991) због „уметничких слобода“. У холивудским продукцијама све је одавно до танчина регулисано, како је говорио, а совјетска филмска индустрија радила је без строгог придржавања буџета и времена. За осам снимајућих дана зарадио је два милиона долара. Неколико месеци живео је у Москви у скромном изнајмљеном стану, а од посебних прохтева, на располагању му је био само минивен који га је возио на снимање, и имао је личног кувара који му је спремао боршч.

Микеле Плаћидо

Храбри полицијски комесар Катани из серије „Хоботница“ (1991) снимио је ратну драму „Авганистански слом“ Владимира Бортка. „Владимир Бортко дуго је чекао на мој одговор“, посведочио је Плаћидо. „Прво нисам пристао, а затим сам добио писмо које је потписала цела филмска екипа. Oни су желели да комесар Катани настави живот у улози совјетског мајора“. Плаћидо је одлично познавао најразличитије оружје, а војницима који су учествовали у рату у Авганистану и били на снимању постављао је бројна питања, не престајући да се чуди зашто је он уопште био потребан.

Ален Делон

На Техеранској конференцији антихитлеровске коалиције 1943. године планиран је атентат на Стаљина, Рузвелта и Черчила. Совјетски обавештајац има задатак да те планове осујети. То је прича филма „Техерен 43“ у коме француског инспектора игра Ален Делон. Делону је притом прво била намењена мала епизодна улога што га је револтирало. Он је поставио услов. „Дакле сутра у осам ујутру на фанцуском двадесет страница добре улоге. Ако се то не догоди, не прихватама“. За једну ноћ у сценарију је дописан нови јунак инспектор Фош. Филм је био хит у целом свету.

Џејн Фонда

„Краљицу аеробика“ и глумицу Џејн Фонду совјетски гледаоци одлично су памтили по првом совјетско- америчком научнофантастичном филму „Плава птица“ (1978). Фонда, без обзира на то што ју је улога Барбареле у истоименом филму учинила највећим секс симболом свог времена, у Совјетском Савезу је била обожавана. Углавном захваљујући својим политичким погледима. Била је присталица комунистичких идеја, борац против рата у Вијетнаму и популизатор здравог живота.

Елизабет Тејлор

И она је играла у „Плавој птици“ и више пута долазила у Совјетски Савез. Због ње је чак и реновиран студио Ленфилма и постављени нови инострани моноблокови. Глумица је у СССР-у снимала девет месеци и за то време стигла да направи неколико скандала.

Орнела Мути

Звезда италијанске кинематографије снимила је 1980. године филм совјетског режисера Григорија Чухраја „Живот је леп“ и после тога ни са једним совјетским редитељем није радила („мада би желела“, како је говорила).

Највише од свега чудило ју је зашто су јој додељени „преводиоци“ који су контролисали сваки њен корак, као и зашто се храна и цигарете на које је навикла могу наћи само у специјализованим продавницама, „Берјозкама“, којима скоро нико од совјетских грађана није имао приступ.

Антонија Сантили

Секс симбол седамдесетих година прошлог века Антонија Сантили дигла је у ваздух совјетску кинематографију. Играла је Олгу у комедији „Невероватни доживљаји Италијана у Русији“ Елдара Рјазанова, када се 24-годишња звезда последњи пут појавила на великом платну. Филм јој је преокренуо живот. Запросио ју је један од најбогатијих бизнисмена и Антонија је „раскрстила“ с филмом, каријером фотомодела и снимањима за мушке часописе.

Ани Жирадо

Власница три Цезара, осим француских филмова који су се на совјетским телевизијима приказивали много чешће него холивудски, остала је упамћена по малој улози у филму „Новинар“ (1967) Сергеја Герасимова у коме је играла себе. Касније је играла у филму „Рута“ Валерија Ахадова (1989). Али и у представи истог редитеља у позоришту у Магниторску у Јужном Уралу, где је често долазила, признајући да тамо „не осећа усамљеност“.

Жерар Дармон

Пореклом из породице алжирских Јевреја Жерар Дермон играо је главну улогу у „Пасошу“ Георгија Данелија. Мада је за ову улогу прво изабран Николас Кејџ после два месеца припрема схватили су да се хонорар глумца не уклапа у буџет. Дармон је играо две улоге, Грузина Мераба који не жели да емигрира у Израел због мајке, и Кавкасца кога жена наговара да иде у Израел. Дармон није Грузин и није са Кавказа, али Данелија је сматрао да се Француз одлично поистоветио са оба лика.

Марина Влади

Марина Влади, Францускиња, последња жена чувеног барда Владимира Висоцког, ретко се појављивала у совјетским филмовима. Ћерка руских емгираната играла је у телевизијском филму „У потрази за капетаном Грантом“ (снимљеном по мотивима романа Жила Верна „Деца капетана Гранта“), у „Сновима о Русији“, „Крвопијама“. После распада СССР-а 11 година се није појављивала на платну.

Франко Неро

Јунак „Ђанга“, „Ђангове освете“, као и десетине вестерна био је један од малобројних западних глумаца који није имао никаквих проблема са прихватањем улога у филмовима комунистичких земаља. У Русији је снимио четири филма између осталих и „Црвена звона“ (1982) Сергеја Бондарчука и „Видео сам рађање новог света“, заснованог на књизи Џона Рида.

Урсула Андрес

Швајцарска глумица познатија као прва Бондова девојка, играла је са Нером у Бондарчуковим „Црвеним звонима“. То је први део дилогије посвећене мексичкој револуцији из 1910. године. Историјска драма у коју је она унела дозу шкакљивости, појавивши се нага.

Барбара Бриљска

Бриљска је била секс симбол у својој домовини, Пољској, а у СССР-у за њу нико није био чуо. Међутим, после улоге у „Иронији судбине“ 1975. године (култном филму Елдара Рјазанова који је постао нераскидиви део новогодишњих дочека) у земљи Совјета постала је супер звезда. Њена хероина Нађа увела је у моду жене са гитаром и увојцима које су потом годинама биле ин.

За ову улогу Бриљска је добила совјетску државну награду коју јој, по њеним речима, у Пољској нису опростили. У домовини су глумици практично престали да нуде улоге због напетих односа између земаља и сматрана је, па скоро издајницом.

Кристофер Ли

Још један странац који је играо у совјетско-скандинавској екранизацији бајке Астрид Линдгрен „Мој син Мио“. Будући Саруман из „Господара прстенова“ овде се већ опробао у улози негативца, играјући злог чаробњака који отима децу и претвара их у птице.

„Добро се сећам тог филма зато што сам у време снимања славио са супругом 25. годишњицу нашег брака. Смештени смо били у „Националу“ чији прозори су гледали на Црвени трг. На сваком спрату седела је по једна жена, која се звала „дежурна“ и која је давала и узимала кључеве када би гости напуштали собе. Све у свему то се не заборавља“, говорио је глумац.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“