Како су совјетске архитекте пројектовале идеалне грађевине у „пролетерском класичном стилу“ (ФОТО)

Култура
АНА СОРОКИНА
Комбинација робусних бетонских фасада и „античких“ стубова из 20-их и 30-их година добила је назив „црвени дорски стил“, а он је био право оличење револуције. Где се данас могу видети такве грађевине?

Прве године после револуције протицале су у знаку ослобођења: од свакодневног ропства, од царске репресије, од старог режима. Архитекте тог времена размишљале су о идеалним кућама и идеалним градовима, који би били прилагођени потребама пролетаријата. На том авангардном таласу појавио се специфичан правац: „пролетерски класичан стил“ (или „црвени дорски стил“), који је комбиновао елементе савременог конструктивизма и класичне античке архитектуре. Овај стил је утицао на каснији настанак „стаљинског ампира“.

Револуционарна архитектура

Зачетник новог правца у архитектури био је совјетски архитекта Иван Фомин (1872-1936), који је за време царског режима био успешни аутор вила у стилу неокласицизма. Летњиковац дипломате Александра Половцова у Санкт Петербургу на основу његовог пројекта са грчким пронаосом и широком колонадом сматра се за идеалан пример овог стила у Русији. А после револуције он је класичан грчки и римски стил прилагодио једноставним структурама конструктивизма.

Један од његових најпознатијих радова у Москви била је стамбена зграда спортског друштва „Динамо“ у Улици Бољшаја Лубјанка (1928-1931), коју је пројектовао у сарадњи са Аркадијем Лангманом (аутором зграде Државне думе). С једне стране, ова зграда представља пример конструктивизма карактеристичног за то доба (округли прозори, строга геометрија), док на фасадама видимо низове парних стубова без основе, што је класичан пример античког дорског стила.

Фомин је од 1919. године био на челу програма развоја Петрограда (Санкт Петербурга), при чему је развијао своје идеје ревитализације класичних елемената. Заједно са својим учеником Лавом Рудњевом (аутор зграде МГУ-а) радио је на плану Марсовог поља, меморијалног комплекса жртвама револуције. Поред Смољног института (данас је то резиденција губернатора Санкт Петербурга) налази се партер-парк који су подигли Владимир Шчуко и Владимир Гељфрејх (будући идеолози „стаљинске архитектуре“). Чине га два висока трема са пет стубова, налик на свечане капије карактеристичне за старогрчку архитектуру. На тремовима је златним словима исписано: „Пролетери свих земаља, уједините се!“ и „Први Совјет пролетерске диктатуре“.

Старе грађевине такође су реконструисане у револуционарном стилу. Зграда „Руских железница“ на Тргу Красније ворота подигнута је још средином 18. века за дворску управу, али ју је Фомин 30-их претворио у локомотиву супрематизма, додајући јој једноставне стубове. 

Узорни пролетерски град

Град у којем су Фоминове идеје нашле масовну примену је био Иваново, текстилна престоница Русије. Због великог броја примера прогресивне авангардне архитектуре он се називао узорним пролетерским градом: ту су се налазиле и зграде-комуне и зграде-матафоре (у облику птица, бродова, потковице), и, наравно, зграде у „пролетерском класичном стилу“. По Фоминовом пројекту саграђене су образовне установе у граду.

Међу њима су и хемијско-технолошки универзитет, енергетски универзитет, текстилни институт. Све зграде ових образовних институција испред улаза имају проширен простор са парком, а на проспект излазе бочном страном. Изнутра су  уређене једноставно, без раскоши, али је зато фасада украшена стубовима у античком стилу.

У дворишту универзитета налази се Обласна научна библиотека у истом стилу. Тако је Фомин створио читав научни кварт.

Прве станице метроа

У „пролетерском класичном стилу“ нису се градиле само зграде, него и московске станице метроа „Красније ворота“ (1935) и „Театраљнаја“(1938). За ове станице карактеристични су масивни пилони и сводови. 

Обе станице је пројектовао Иван Фомин, али је „Театраљнају“ (која се тада називала „Трг Свердлова“) завршио његов ученик Леонид Пољаков.

Идеолози „црвеног дорског стила“ су сматрали да нова совјетска архитектура треба да се заснива на класичној, али да буде строжа и робуснија. Већ средином 30-их година архитекте, укључујући и Фоминове присталице, окрећу се теми неокласицизма, дајући зградама више свечан изглед. У Совјетском Савезу тада почиње доба „стаљинске архитектуре“.