„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начинˮ, написао је Лав Толстој на почетку свог ремек-дела „Ана Карењинаˮ. Ове речи и читав роман одржавају разбијене илузије када се ради о сфери руског брачног живота 70-их година 19. века.
Било је то време када су људи почели да преиспитују концепт уговорених бракова, у којима љубав, па чак ни узајамна наклоност нису били пресудни критеријум за избор партнера.
Од аристократије до ситне буржоазије и сељаштва, у свим слојевима друштва било је нормално да родитељи или старатељи уговарају бракове своје деце и штићеника. Важну улогу у склапању брака имале су проводаџије, као и гатаре, а пресудан значај играла је величина мираза, што је незамисливо за данашњу Русију.
Довољно је завирити у књижевност 18. и 19. века, као и у архиве с почетка 20. века, да схватите да су уговорени бракови били нормална појава у Русији тог доба. Заправо, концепт уговорених бракова потиче од давнина, барем од примања хришћанства у 9. веку.
Откако је Русија примила хришћанство брак се нашао под надлежношћу православне цркве која је прописала најмлађи узраст са ступање у брак за мушкарце са 15 година, а за жене са 13. Ове бракове уговарали су родитељи и рођаци и млада је одлазила да живи у кућу младожење. У документима из 18. века може се видети да су у многим браковима младе биле чак неколико година старије од младожења.
Црква је повремено уводила измене у брачна правила, па се 1840. сматрало да је мушкарац спреман за брак са 18, а девојка са 16 година. Постојало је и горње ограничење од 80 година за ступање у брак, јер се у то доба веровало да је удовиштво казна за грехе!
До краја 18. века појавила се извесна флексибилност када се ради о брачним правилима које је прописивала црква. Ипак, нека правила су се и даље беспоговорно поштовала. На пример, пар није могао да се венча без дозволе и благослова родитеља. Полигамија је била забрањена, као и брак између блиских сродника. Сељаци су добро познавали породичне везе у својој заједници и водили рачуна да се рођаци не венчавају.
Паровима је било дозвољено да се сретну неколико пута пре него што одлуче да се венчају, али то нису били романтични састанци. Они су увек имали са собом пратњу, обично састављену од блиских рођака. Младима из богатијих породица било је лакше код избора супружника. Међу аристократијом „брак на слепоˮ био је изузетно ретка појава.
Још један важан део уговорених бракова био је мираз. Младина породица морала је да припреми значајне дарове. Наравно, ни мушкарац није могао да се ожени ако не поседује средства да издржава породицу. До краја 19. века градски сандук са миразом који се поклањао на дан свадбе често је садржао новац, накит, одећу, постељину, иконе, тепихе и самовар. Богатије породице су поклањале и шиваће машине или слично. Мираз је, наравно, био скромнији међу сељацима, али ипак још увек веома значајан.
Мада су се људи венчавали током читаве године, Црква је забрањивала венчања за време поста. Омиљено време за склапање брака била је јесен, с обзиром да су јесењи плодови обезбеђивали богату гозбу на свадби.
Песма „Проводаџико, проводаџикоˮ из мјузикла и филма „Виолиниста на кровуˮ деценијама је била део западне популарне имагинације. Прича смештена у Руској Империји укратко приказује занат проводаџике, незамењив у Русији 19. века. Њихове услуге користили су како сиромашни сељаци, тако и богатији становници градова.
Проводаџисањем су се обично бавиле жене, а најчешће предузимљиве удовице, којима је иначе било тешко да се издржавају на други начин. Имале су пред собом компликован задатак. Док су разматрале потенцијални пар, желеле су да се побрину да будући супружници нису у блиском сродству, а затим су проучавале породичну историју, имовинско стање и друштвени статус, па чак и културне обрасце и свакодневицу породица потенцијалних супружника. Ретко ко у Руској Империји је тако добро познавао људску психологију као оне.
У руској књижевности проводаџике су такође нашле свој одраз. 1849. године у комаду „Своји смо људи – договорићемо сеˮ драмски писац Александар Островски на сатиричан начин приказује трговачку класу и институцију брака. Један од централних ликова у овој драми у четири чина, коју су хвалили Лав Толстој, Николај Гогољ и Иван Гончаров, је проводаџика Устиња Наумовна. Верује се да је овај лик заснован на особи коју је познати писац лично познавао.
Као и Устиња, проводаџике за имућну класу људи у царској Русији су биле сналажљиве и захтевале су значајне суме новца за своје услуге. Када се радило о уговарању бракова за богате, проводаџике су често подмићивале послугу како би више сазнале о потенцијалној младој или младожењи, као и о породичном пореклу и историји.
Како је познато, породице у Азији ослањале су се на астрологе приликом оснивања породица, а и Руси су код гатара проверавали да ли ће брак бити успешан. Проводаџике су понекад биле у дослуху са гатарама, а неке од њих су чак и плаћале како би дале повољна предвиђања и допринеле склапању пожељних бракова.
Пратећи трендове новог времена, становници руских градова су почетком 20. века почели да објављују огласе у новинама тражећи супружнике. Чак је постојао лист „Свахаˮ (Проводаџика). Велики број огласа објављивали су мушкарци који су тражили идеалну супругу, али су и девојке понекад користиле ову могућност. Универзитетски образовани становници Москве и Санкт Петербурга, који су потицали из сеоских породица, тражили су супружнике сличног или бољег порекла. Објављивали би огласе или новинама слали писмо са фотографијом.
2020. године у Москви је одржана изложба о породичним вредностима која је представила огласе с овом тематиком из новина са почетка 20. века.
Тадашња обавештења у новинама слала су исти тип једноставних порука које се могу видети и данас у огласима за упознавање, мада су Руси пре сто година генерално били индискретнији при набрајању својих жеља. Узмимо ова два примера:
„Интелигентна, лепа млада дама, старости 23 године, узорног понашања, музички обдарена жели да се упозна са богатим господином ради брака.ˮ
„Сигурно ћу се оженити ако нађем скромну, лепу, марљиву плавушу лепе фигуре, старости 27 до 34 године...ˮ
Пракса уговорених бракова већ је била на измаку у време настанка Совјетског Савеза. Велике друштвене промене и убрзана урбанизација дефинитивно су избацили овај обичај из совјетске свакодневице.
Уговорени бракови данас поново проналазе своје место у Русији захваљујући интернету и огласима за упознавање (што су савремене виртуелне проводаџике), мада у 21. веку родитељи и црква више нису део овог процеса.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
