Седам кључних архитеката СССР-а: Авангардисти, класицисти, конструктивисти на истом задатку

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Алексеј Шчусев: Од Маузолеја до најлепше метро станице

Метро станица „Комсомољска“ с правом се сматра најгламурознијом, мермерни стубови, кристални лустери, зналачки израђени панели у мозаику. Речју „прави доврац“. Ова станица била је последњи пројекат Алексеја Шчусева (1873-1949) носиоца бројних високих звања.

Радио је у различитим стиловима, модернизму, ар-декоу, конструктивизму. Пре револуције врло успешно је пројектовао храмове и грађевине на имањима, међу којима је била и Марфо-Маријинска обитељ. У СССР-у постао је познат по Маузолеју Владимиру Лењину на Црвеном тргу (1926-1930). По његовим пројектима изграђено је и здање Казанске железничке станице, започето 1912. године, а довршено 1940, Москворецки мост (1938), хотел „Москва“ на Охотном рјаду (1930-е, док се данас на том месту налази његова реплика из 2013-е) и неколико стамбених зграда.

Шчусев није радио само на појединачним зградама. По његовим руководством тим архитеката потписао је пројекат генералне реконструкције Москве. Њихова замисао била је да од Москве направе град-врт, да администрацију изместе на Ходинско поље како би се сачувала стара архитектура у центру, изграде комплекс централних железничких станица, повежу пруге различитих праваца, да се стамбене четврти смењују са парковима. Међутим, Шчусевљев план није био прихваћен, мада су нека решења укључена у план из 1935. године, као што је рецимо зракасто-прстенасти план града. И Москва је на крају ипак остала без многих архитектонских ремек-дела која су били срушена како би се ослободио простор за нову изградњу, као што су рецимо Зидине Китај-города, Сухаревска кула или Страсни манастир.

Иван Фомин, творац совјетске класике

Шта се догађа када се споје строге конструктивистичке форме са античким стубовима? Управо на тај начин замишљао је Иван Фомин (1872-1936) идеалне зграде за совјетске људе. Свој стил назвао је „пролетерска класика“ или „црвени дорски стил“. Непосредно после револуције бавио се генералном реконструкцијом Санкт Петербурга (савремени изглед трг Марсово поље дугује управо њему). Такође, изузетно занимљиво је како је његов концепт имплементиран у текстилној престоници СССР-а, граду Иванов.

Он је овде изградио читаву универзитетску четврт, укључујући школске зграде и библиотеку. Од његових радова у Москви најпознатији су стамбена зграда друштва Динамо на Бољшој лубјанке и канцеларија Руских железница на тргу Красније ворота (Црвена капија).

Његов заштитни знак били су парови стубова које је много волео да додаје својим остварењима.

Константин Мељников, главни авангардиста у архитектури

Москва је 1920-тих година била град авангарде, а њен предводник, несумњиво, Константин Мељников (1890-1974). Радио је заједно са Алексејем Шчусевим и Иваном Жолтовским на архитектонском изгледу Москве, и бавио се, углавном, пројектовањем клубова, као што су рецимо Дом културе Русаков и гаража за потребе московског саобраћаја (Бахметјевска гаража трапезастог облика или гаража Госплана са округлим прозором-фаром данас се сматрају споменицима културе).

Ипак, изгледа да је најнеобичнија грађевина коју је иза себе оставио била Мељникова кућа-атеље, подигнута крајем двадесетих година прошлог века у облику цилиндра.
Пројектовао је и централни део Парка Горки који је и данас сачуван (готово сто година касније). Пред крај живота држао је предавања студентима архитектуре.

Лев Руднев, водећи архитекта „стаљинског ампира“

На предлог Јосифа Стаљина, у Москви је била предвђена градња осам високих зграда у част осамстоте годишњице града (на крају је изграђено седам објеката, „седам сестара“). Један од главних архитеката тог пројекта био је Лев Руднев (1885-1956) који је радио са Фомином на пројекту парка Марсово поље. Руднев је пројектовао главну зграду МГУ на Воробјевим горама, Дворац културе и науке у Варшави, Војну академију и зграду Министарства одбране у Москви, Чкаловске степенице у Нижњем Новгороду.

Све те грађевине направљене су по канонима „стаљинског ампира“. Архитекта је преживео блокаду Лењинграда, а после рата активно учествовао у обнови Риге, Вороњежа и Москве.

Иван Жолтовски, од вила за богаташе до индустријских објеката

Пре револуције Иван Жолтовски (1867-1959) градио је претежно виле ван града и куће у граду за богате житеље Москве. У совјетско доба заједно са Шчусевом бавио се великим грађевинским пројектима у свом омиљеном неокласичном стилу.

Он је тако пројектовао зграду најстарије термоелектране на Рушевском кеју (и данас снабдева Кремљ електричном енергијом), реконструисао Московски хиподром, изградио неколико санаторијума на Криму, Риверски мост у Сочију и неколико кућа за партијске раднике.

Најимпозантнији од стамбених објеката које је пројектовао била је зграда са кулом на Смољенском тргу, једна од ретких грађевина која има свој улаз у метро. После рата атеље Жолтовског учествовао је на једном од првих конкурса за изградњу панелних зграда.

Виталиј Лагутенко, пројектант првих „хрушчовки“

Послератној совјетској стамбеној архитектури често се замерало сивило и безличност, међутим управо су панелне зграде омогућиле да се за кратко време реши „стамбено питање“ милиона грађана. Зграде које су се брзо градиле осмишљавали су бројни архитеткти, али је на крају, како се испоставило, најуспшенији био Виталиј Лагутенко (1904-1969). Прве зграде из серије К-7 појавиле су се шездесетих година прошлог века у Москви, Саратову, Петербургу, Мурманску и другим градовима. Лагутенкову идеју почели су да развијају и други архитекти, а за зидање зграда у великим градовима организоване су фабрике за производњу плоча од армираног бетона.

Михаил Посохин: Олимпијска Москва

Совјетска престоница дожевла је необичну трансформацију уочи Олимпијских игара 1980. године. Страни гости који су долазили у затворену земљу требало је да је виде у њеном пуном сјају.

Под руководством Михаила Посохина (1910-1989) изграђен је Олимпијски стадион, који је у том тренутку био највећи у Евpoпи и изгледао импресивно. По Посохиновом пројекту на Новом Арбату су изграђени су специфичне зграде „дома-књижки“ на Красној пресњи, никао је Експоцентари Центар за међународну трговину, а у Северном Чертанову подигнут експериментални показни микрорејон са стамбеним зградама различите спратности са потребном инфраструктуром. Осим тога Посохин се бавио и пројектовањем зграда за потребе државе, па је тако по његовом пројекту у Кремљу изграђен Дворац конгреса, а у Вашингтону руска амбасада.