Поменуте слике купио је оснивач знамените галерије Павел Третјаков. Он је имао изузетно истанчан осећај за уметност и увек се водио својим укусом. Међутим, у галерији није могао да пренебрегне мишљење цензуре. Неке слике не само да публика није прихватила него су и забрањене за излагање. Захваљујући напорима Третјакова оне су сачуване, а данас се без њих тешко може замислити кључна ризница руског сликарства.
Василиј Перов, Сеоска литија на Ускрс, 1861.
Василиj Перов/Третjaковска галериja
Василиј Перов био је један од оснивача Удружења сликара передвижника. На својим платнима одустао је од салонских садржаја и предност дао животу обичних људи. Надалеко је чувена његова слика „Тројка“ на којој сиромашна деца вуку огромно буре са водом. Перов је био признати уметник, али слика „Сеоска литија на Ускрс“ изазвала је прави скандал. Јавност је била незадовољно пре свега стога што је уметник светли празник Ускрс приказао као пијану процесију. Сељане са полузатвореним мамурним очима, припитог свештеника који гази ускршње јаје, пијанице које се ваљају испред црквених врата. У Санкт Петербургу скинута је са изложбе, а сликар оптужен за неморал. Међутим, Павел Третјаков је купио слику иако су га многи од тога одвраћали.
Василиј Верешчагин, Апотеоза рата, 1871.
Василиј Верешчагин/Третjaковска галериja
Верешчагин је много путовао по средњој Азији и напрaвио велики broj слика. Апотеоза рата испоставиће се као најпознатија. Слика је прво била названа „Tријумфом Тамерлана“ a илустровала je легенду о брдима лобања одрубљених непријатељских глава која су за собом остављали војници чувеног монголског војсковође Тамерлана. Призор са лобањама и спаљеном и напуштеном пустињом и разореним градом у позадини истински је шокирао размажену публику. Верешчагин је слику посветио „свим великим завојевачима, прошлим, садашњим и будућим“.
Иван Крамској, Христос у пустињи, 1872.
Иван Крамској/Третjaковска галериja
Догађаје из Христовог живота дочаравали су многи деветнаестовековни сликари. Исусов лик био је увек светао и продуховљен, а никако изможден и сам усред пустиње. Христа на овом платну искушава ђаво у време четрдесетодневног поста после крштења. Исус је приказан као човек, а пажњу привлачи не само напето лице, него и руке са укрштеним прстима. Посетиоци изложбе тврдили су да је слика директно поделила публику. И док су једни били импресионирани њеном дубином и патњом, друге је револтирало „богохуљење“ и скрнављење светиње. Сам Крамској говорио је да су му прилазили људи и питали га одакле му идеја да је Христ тако изгледао. Одговарао им је без пардона да га ни они нису видели. А Павел Третјаков купио је контроверзну слику и сматрао је једним од најснажнијих дела у колекцији.
Иља Рјепин, Иван Грозни са сином Иваном 16. новембра 1581. године, 1883-1885.
Иља Рјепин/Третjaковска галериja
И дан-данас ова слика никог не оставља равнодушним. 2018. године озбиљно ју је оштетио један вандал незадовољан њеним „лажљивим“ садржајем. Историчари по правилу демантују легенду да је Иван Грозни убио свог сина, међутим у свести народа урезана је сцена са Рјепиновог платна, једне од првих крвавих слика на псеудоисторијске теме. Сликар је радио под утиском терористичког убиства императора Александра Другог. Слику је прво показао пријатељима сликарима, а они били одушевљени, признајући му велико мајсторство. Међутим, Александру Трећем слика се није свидела, а државни идеолог Константин Победоносцев назвао ју је одвратном. Слику је купио Павел Третјаков, али је царска цензура забранила њено излагање. Истина, касније је забрана, ипак, укинута.
Василиј Суриков, Бољарка Морозова, 1887.
Василиј Суриков/Третjaковска галериja
На монументалном платну Сурикова приказан је средњевековни раскол у руској цркви и сцена хапшења старообреднице бољарке Морозове која је одбила да се крсти по новим правилима после црквене реформе, са три прста. Слика је оставила снажан утисак на публику као пример успешног експеримента са историјским садржајем. На похвале је наишла мајсторски приказана изворна стара Русија као и снажан духом руски човек кога страдања нису сломила (па још жена). Међутим, појавиле су се бројне критике, на рачун композције, пропорција, грешака у гестовима, положају руку и другим детаљима. Било је и оних који су сматрали да платно више личи на шарени неукусни тепих него на слику.
Aрхип Куинџи, Брезова шума, 1879.
Aрхип Куинџи/Третjaковска галериja
Намеће се питање шта то може да буде тако скандалозно у слици која се зове „Брезова шума“. Ипак, око ове слике подигнута је велика прашина. Куинџи није стигао да заврши рад за изложбу реалиста-передвижника у Петербургу због чега је отварање морало да се помери, а што је изазвало незадовољство других сликара. Слика се на крају на изложби појавила два дана после отварања. Многи су били одушевљени тако невероватном игром светлости и сенки да су Куинџија сумњичили за вешти оптички маневар и специјално осветљење лампицом иза слике. Међутим, нашао се критичар који је слику урнисао обрушивши се на избор боја, дрвеће које више личи на украс, неприродно распоређено, и притом, „намазано неком прљаво зеленом бојом“, како се изразио. Касније се испоставило да је критичар који је приказ објавио под псеудонимом био један од сликара передвижника. Куинџи је био увређен и напустио је передвижнике, а „Брезовa шума“ била је последња слика излагана на њиховим поставкама. И њу је, погађате, купио Павел Третјаков.
Михаил Врубељ, Далека принцеза, 1896.
Михаил Врубељ/Третjaковска галериja
Прича о овој слици пре подсећа на авантуристички роман. Пано је наручио, у том тренутку не претерано познатом Врубељу, мецена Сава Мамонтов за уметнички павиљон на сверуској уметничко-индустријској изложби у Нижњем Новгороду. У Русији је управо била одржана премијера позоришне представе по мотивима драме Едмона Ростана „Далека принцеза“. Међутим, Мамонтов се око рада није договорио са Академијом уметности која је била „домаћин“ павиљона. Жири Академије пошто је видео слику наложио је да је уклоне. Избио је велики скандал међу утицајним људима који је дошао чак до цара Николаја Другог. Он је захтевао да се поступи онако како тражи Академија (мада се касније одушевљавао Врубељом). На крају је пронађен компромис и рад је за Врубеља завршио познати уметник Василије Поленов. Међутим, дело није било изложено у павиљону. Мамонтов је на изложбу донео много других Врубељових слика и потрудио се да буде приказана позоришна представа у којој уметник потписује сценографију.
Мишљења оних који су видели Врубељов рад била су подељена. Било је одушевљених иновативношћу, али и оних који су критиковали ружноћу „декадентног паноа“. Писац Максим Горки сматрао је да та „наказност“ говори о „немоћи духа и одсуству маште“. На крају је Мамонтов у својој фабрици направио копију у мајолици која данас краси фасаду хотела „Метропол“ у центру Москве.
Сам пано налазио се у приватној опери Мамонтова, а касније је пренесен у Бољшој театар, у чијим фундусима је и пронађен средином прошлог века и предат Третјаковској галерији. У галерији је слика могла да се види тек 2007. године. Отворена је цела сала посвећена Врубељу, а да би огромно платно могло да стане зграда је морала да се реконструише.