Десет дела Лава Толстоја које треба свако да прочита

„Детињство“ (1852)

Упознавање са Лавом Толстојем руска деца обично започињу са овим делом. „Детињство“ је део биографске трилогије и један од првих покушаја анализе осећања и мисли, проналажења њиховог карактера. Аутор помно прати свог јунака, малог Николаја (а у ствари себе) у прелазном периоду његовог живота. Отац одводи дечака из родне куће у Москву и одваја од вољене мајке, оличења чистоте и удубности. Када она касније умре завршава се и јунаково срећно детињство. Толстој детаљно преиспитује огорченост, стид, срамоту, узбуђење, речју све што дечак доживаљава.

„Севастопољске приче“ (1855—1856)

Посматрајући најпознтији портрет Толстоја са седом брадом тешко је замислити га као младог официра у пуној снази. Ипак, чињеница је да је писац неколико година служио на Кавказу, а у време Кримског рата који је вођен од 1853. до 1856. године провео скоро годину дана у Севастопољу, где је чак и командовао батеријом. Било је то тешко време за њега, а страхоте рата нашле су важно место у „Севастопољским причама“. Прва од три приче објављена је у јеку рата и одлично примљена међу читалачком публиком жељном било каквих извештаје са фронта. У принципу то је било прво реалистичко књижевно остварење о рату.

„Рат и мир“ (1863—1869)

Толстој је просто незамислив без свог главног романа „Рат и мир“ који је његова супруга Софија Андрејевна руком преписивала неколико пута уносећи небројене измене. У „Рату и миру“ наилазимо на описе ратних догађаја, али и њихову рефлексију на животе неколико генерација. Толстој је дочарао и Москву и Петербург и судбине читавих племићких породица, доносећи притом маестралне психолошке портрете најразличитијих јунака. Са подједнаким успехом проникао је у психу и карактер младе Наташе Ростове и старог свадљивог кнеза Болконског, па чак и Наполеона. Рат против Француза из 1812. године управо се тако и доживљава, кроз призму Толстојевог дела. Писац је првобитно намеравао да напише роман о декабристима, међутим, трагајући за узроцима устанка из 1825. године дошао је до овог рата и одлучио да истражи како је он преокренуо судбину Русије.

„Кавкаски заробљеник“, 1872.

Највећи руски песник Александар Пушкин има поему „Кавкаски заробљеник“, а Толстојева прича, написана 50 година касније без сумње упућује на Пушкина. Двојицу руских официра заробљавају горштаци, грешком једноп од њих који није покрио колегу, већ се дао у бекство. Главни јунак на све начине покушава да побегне из ропства, а у томе му помаже ћерка горштака у чијој шупи га држе. У Русији слови за штиво за децу и тинејџере, причу о рату, части и поштењу, о достојанству. Приповетка је доживела бројна издања и екранизације, између осталог у филму Сергеја Бодрова старијег, 1996. године, када је радња пренета у деведесете године прошлог века и Чеченски рат.

„Ана Карењина“ (1873-1877)

Толстојеви поштоваоци најчешће се деле на оне који воле „Рат и мир“ и оне који воле „Ану Карењину“. Још један импресиван по обиму роман који, међутим, не обухвата толико широк материјал. Толстој се овога пута фокусирао на карактер среће и несреће породичног живота. Заокупљен том темом писац покушава да одговори на бројна морална питања. Може ли се дете оставити зарад вољеног човека и може ли се опростити превара ради дететове среће. Поред тога у роману постоји јунак у коме се може препознати сам Толстој. То је Константин Љевин који напушта живот у високом друштву и заједно са сељацима оре земљу.

„Смрт Ивана Иљича“ (1884—1886)

„Смрт Ивана Иљича“ заузима важно место у руској књижевности. Толстојев роман представља есенцијална размишљања руског човека о смрти и покушај да јој се погледа право у лице. Писац детаљно описује умирање Ивана Иљича и на крају, у последњим тренуцима, пред сам крај, испоставља се да смрти више нема. Као што, међутим, нема ни живота.

„Кројцерова соната“ (1887—1889)

Oва мања по обиму приповетка изазвала је невероватно бурну реакцију у друштву, била је омиљена међу омладином, а једно време њено издавање забранила је царска цензура. У позном остварењу руског писца муж у нападу љубоморе убија жену. Бива ослобођен, а неколико година касније причајући о том догађају случајном сапутнику у возу размишља како је целокупно друштво искварено. Згрожен је чињеницом да се девојке од ране младости уче да буду добре супруге и угађају мужевима, а у случају младића распусност пре брака сматра се нормалном. Толстој транспонује властито разочарање у институцију брака и његову кризу. Он притом позива на одустајање од свега телесног, а мисију жене види управо у рађању деце и бризи о потомству.

„Васкресење“ (1889—1899)

Последњи Толстојев роман који је писац сматрао својим најбољим остварењем. Прича о искупљењу некад разузданог официра који је завео невину слушкињу своје тетке и оставивши јој новац без опроштаја отишао поново на службу. За њега је то била само епизода, а живот девојке заправо уништен. Она је затруднела и била принуђена да оде и сналази се за живот. На крају се срећу на суду. Он у улози поротника, а она као оптужена за убиство. Чувши њену страшну причу бивши официр доживљава невероватни унутрашњи преокрет. Он полази за девојком која одлази на издржавање затворске казне како би јој олакшао постојање. Роман рефлектује духовна лутања самог Толстоја.

„Хаџи Мурат“ (1896—1904)

Толстој се поново окреће кавкаској теми и причу базира на стварном догађају који га је заинтересовао четрдесет година раније, када је служио на Кавказу. Хаџи Мурат, десна рука вође горштака имама Шамила прелази на страну руске армије. Командни кадар војске прихвата га као драгог госта. Хаџи Мурат Русима обећава да ће на њихову страну превести цео Дагестан ако му помогну да избави породицу коју је Шамил заробио. Али у оданост пребега мало ко верује...

„Отац Сергије“, 1898

Осамдесетих година деветнаестог века Толстој доживљава озбиљан духовни преокрет, преиспитујући свој однос према вери и моралу. У „Оцу Сергију“ он описује готово узорни духовни пут који човек може да трасира. Страствени млади официр Степан раскида веридбу са прелепом вереницом пошто сазна да је она била љубавница императора коме се иначе и сам дивио. Степан одлази у манастир где постаје праведник, отац Сергије. Међутим, ни у манастиру не успева да пронађе праву веру, а ходочасници га одвараћају од праведног начина живота, па напушта братство и лута, тражећи свој пут у послу и бризи о болеснима. Толстој помно прати психолошки портрет јунака у свим фазама његовог пута.