Ово је улична уметност у сибирском градићу, а створили су је уметници из целог света (ФОТО)

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Друге године у Братску (у Иркутској области, скоро 5 хиљада километара од Москве) одржава се фестивал уличне уметности „Један за све“. Њега потпуно сам приређује 33-годишњи локални уметник Григориј Шаров, без спонзора, тима и подршке власти. Концепт је једноставан и генијалан: уметници из других градова и земаља шаљу му своје скице, а он њихове радове реализује у свом граду.

Шта је то Братск? 

„Братск је мали индустријски град, рекао бих чак сировински прикључак. Овде се налазе велике фабрике, овде је Братска хидроелектрана и то је практично све“, каже Шаров.

Уличну уметност је заволео када је живео у Москви. Први рад је настао спонтано. На путу до посла видео је обавештење „Карате клуб је затворен“. Следећег дана је купио црни појас и причврстио га на том месту као флор.   

Григориј се у Братск вратио пре пет година, кад му је умро отац. Тада је морао много тога да промени у свом животу. Оно што је Шаров радио у Москви (координисао пројекте у дизајнерском студију и покушавао да постане глумац) у Братску није могао да ради. „Тада сам помислио: шта умем да радим? Имам блокчић у који записујем планове. Отворио сам га и видео идеју да озбиљније сликам на улицама.“

Тада је урадио „Спортисте“, омаж истоименој слици Казимира Маљевича. Слика је неочекивано „упалила“, о њој су писали сви градски медији, па чак и новинари из Москве.

„Моји 'Спортисти' изгледају потпуно исто, само што четири фигуре чуче. Ово је алузија на гопнике [проблематични момци, представници нижег слоја руског друштва који имају навику се чуче]. Читаво детињство провео сам у таквој средини. Братск је криминални град. Али када сам отишао, учинило ми се да је тај културни слој из 90-их нестао, да тако нешто више не постоји. А кад сам се вратио, с ужасом сам открио да се у Братску ништа није променило. Тада сам смислио овај рад и он је привукао доста пажње.“

Тада је Шаров схватио још нешто. Испоставља се да је у Братску он једини улични уметник. И пожелео је да то промени.

Уобичајен пут је: одеш у градску администрацију, договориш се, затражиш буџет и чекаш (по правилу, дуго). По том шаблону, каже Шаров, организују се сви слични фестивали у Русији, ако су легални. „Притом је јасно да ће буџет бити мали, а да социјално-политичка питања нећемо моћи да покренемо, јер ће сваки рад бити одобрен. То нисам хтео. Помислио сам: А шта ако све радове урадим сам?“

„Овде нема чак ни боја, по њих одлазимо у други град“

На првом фестивалу „Један за све“ 2020. године били су заступљени само радови руских уметника. Било му је непријатно да пише уметницима и тражи скице, јер већину њих само прати преко Инстаграма. Али, зачудо, нико није мислио да је идеја чудна.

Најпре Шаров фотографише занимљиве локације и предмете, показује их уметницима, а они му шаљу скице. Шаров их никад не редигује. 

„У Братску, истина, постоје проблеми чак и с материјалом. Данас су ми били потребни стари банери, звао сам све рекламне агенције, али су ми рекли: засад немамо ништа, позовите после избора“, каже он. Једном је Шаров морао по боју да иде у суседни град Иркутск, јер је није било у Братску.

За припрему му је потребно месец до месец и по. Шаров све ради сам, не прима новац од спонзора ни од рекламе. Али помажу му пријатељи: неко донесе мердевине, него му помогне да до ноћи лепи огромне шаблоне или одлази по материјале у суседни град. „На фестивалу су увек присутни веома концептуални радови. Често нису лепи, нису естетски, то нису фасаде украшене симпатичним илустрацијама. То су мале и веома бритке идеје. Ту је независност веома битна.“

Још га нису приводили у полицијску станицу, каже он. Једном је правио рад на прометној раскрсници и полиција је долазила трипут, увек постављајући разна питања. Оставили су га на миру тек кад им је показао репортажу о себи на локалној телевизији: „Закључили су да, ако некога приказују на телевизији, онда мора да је све у реду.“

Зашто се странцима допада Братск   

До другог фестивала значајно се проширио простор са којег долазе учесници и то на све континенте. „Увече сам седео и писао претраге као што је улична уметност Чилеа, гледао шта се дешава у Чилеу. И тако безброј пута, док не бих нашао људе који ми одговарају, а међусобно се разликују.“

„Наравно, нико од њих заправо не зна где се налази Братск. Имам припремљено писмо са објашњењем да је то мали град у Сибиру, недалеко од Бајкалског језера...“

Испоставило се да Братск инспирише странце. Многи признају да би једном хтели да посете град.

„Можда је Братск некако посебно привлачан у том погледу. Ако причамо о великим градовима, на пример, о Москви, она је већ истрошена, посебно централне прометне улице. У Братску има много необичних неуређених места и ствари. Са њима неко увек може нешто да смисли.“

О хејтерима и реакцији становника града  Шаров је дуго мислио да је реакција становника града на фестивал искључиво позитивна. А онда је добио линкове на локалне групе на друштвеним мрежама. Испоставило се да многи сматрају да су његови радови вандализам. Неки чак прете да ће га пријавити полицији.

„Имао сам некад свој рад са алузијом на тајну вечеру. Налазио се на аутобуској станици. Једна жена је у коментарима написала да је негде прочитала да ће човек који се фотографише испред тајне вечере брзо умрети. Зато она више никад не полази са ове станице“, присећа се Шаров.

Он мирно реагује на хејтере. Од почетка је био спреман на то да његову уметност неће сви разумети, као и на то да већина радова неће преживети ни годину дана (кућа са јеленом, на пример, исечена је за потпалу или за неку градњу). Истина, на улици су му засад прилазили само људи са речима захвалности. На лето ове године Шаров је номинован за награду Иновација, једну од главних руских награда у сфери савремене уметности, коју додељује Пушкински музеј.

„Само на овогодишњем фестивалу из неког разлога многи радови нестају чим их објавим. А понекад су уништени и пре него што их објавим. Два рада сам урадио увече, а ујутро сам се вратио да их фотографишем. И оба су била уништена: изгажена и бачена на месту. То је доста чудно.“

У питању су „ракета“ Мајкла Педерсона из Аустралије и срце од шперплоче уметника OAKOAK из Француске. Док је на клупу са либелом изнад рупе у асфалту од уметника „Све је јасно“ из Јекатеринбурга реаговала градска администрација тако што је ишчупала клупу. Али рупу нису поправили.