10 најпознатијих руских народних бајки

Виктор Васнецов; Александр Роу/Киностудия имени М. Горького, 1964; Public domain
Сижеи ових бајки формирали су свест Руса. Њихов смисао данас није увек лако схватити, али су и даље једнако омиљене и популарне.

Некада давно, када већина Руса није умела да чита и пише, они су створили на хиљаде различитих бајковитих прича које су се преносиле с колена на колено. Нису само деца волела да их слушају, него и одрасли у вечерњим часовима, док су плели лапте (обућу од коре дрвета) или се бавили другим пословима. Биле су то приче из свакодневног живота са поукама, невероватне приповести о животињама и фантастичним бићима која живе у шумама, рекама и мочварама или праве бајке са принцезама и принчевима. На њима се градио карактер руског народа и на њима је почивала његова културна целовитост.

Сви руски писци и песници одрасли су на руским бајкама, а многе од њих су касније прерадили или у свом стваралаштву користили њихове сижее. Многе ауторске бајке су тако добро прихваћене у народу да данас људи често не могу да разликују које су приче плод народне, а које пишчеве маште.

Велики допринос очувању руског фолклорног стваралаштва дао је у XIX веку Александар Афанасјев, записавши најважније бајке и објавивши их у збирци „Народне руске бајке“.

Хлепчић

Ова бајка има кумулативни сиже, што значи да се иста радња понавља више пута. Дакле, били деда и баба. Деда затражи од бабе да му испече хлепчић (на руском „колобок“, односно мали округли хлеб). Баба је „по амбару помела, по сандуку постругала“, сакупила остатке брашна и испекла хлепчић.

Ставила је хлепчић на прозор да се хлади, а он је скочио са прозора и откотрљао се. Док се котрљао путем, срео је зеца, вука и медведа. Сви они су претили да ће га појести, али је хлепчић  био лукав и отпевао им песмицу: „Од баке сам побегао, од деке сам побегао, и од тебе ћу лако побећи.“ Три пута је успешно умакао грабљивцима, али је онда срео лисицу. Она га је преварила и појела.

Фолклорна бајка о хлепчићу веома је популарна у Русији, знају је сва деца без изузетка. Најпознатија је у ауторској верзији познатог педагога из XIX века и оснивача научне педагогије у Русији Константина Ушинског. Такође постоји неколико цртаних филмова по мотивима ове бајке.

Кокошка Рјаба

Били баба и деда. И имали кокошку Рјабу, која им је снела златно јаје. Ни деда ни баба нису успели да га разбију, али је протрчао миш, махнуо репом, јаје је пало и разбило се. Деда и баба су се много растужили, али кокошка је обећала да ће им снети ново, обично јаје.

Овај срећан крај додат је у каснијим верзијама приче, због деце. Међутим, у оригиналу разбијено јаје изазива читав низ непријатности широм села. Сиже о кокошки Рјаби обрадили су многи писци: споменути Ушински и Афанасјев, сакупљач руског језичког блага Владимир Даљ, совјетски писац Алексеј Толстој и други. Осим тога, у разним регионима Русије бајка је имала више варијанти и садржала је читав низ различитих невоља које су се дешавале након што се јаје разбило.

Репа

Посадио деда репу. Израсла велика репа. Деда „вуци-потегни“, али ишчупати је не може. Позове он редом у помоћ бабу, унуку, пса и мачку, али чак ни они сви заједно никако нису могли да је ишчупају. На крају су у помоћ позвали миша и тек тако им је пошло за руком да ишчупају репу. Бајка нас учи да ако се сви заједно прихватимо неког посла, све можемо постићи. И да човек не треба да се плаши да тражи помоћ, чак и од непријатеља (као што су мачка и миш).

Алегорија са репом допала се многим писцима, сиже је неколико пута обрађиван, а постао је и основа са сатиру. У време Првог светског рата чак су се појавиле карикатуре на сиже бајке о репи: „деда“ Фрања Јосиф посадио је репу-рат и позвао европске лидере да му помогну да је ишчупа. У совјетској пропаганди деда је био Капитал, који је покушавао да ишчупа црвену репу револуције.

Кућица

На ливади је стајала кућица. Поред ње је протрчала мишица и питала: Ко у кући живи? Нико није одговорио и она одлучи да се настани ту. Затим су јој се придружили жаба, зец, лисица и вук... И сви су заједно сложно живели, док није дошао медвед. Они су и њега позвали да живи с њима, али он не уђе у кућу, него се попне на кров... и сруши кућу. Истина, животиње су успеле да побегну. Заједно су затим почеле да граде нову кућу и све је било још боље него раније. У њу су сви успели да се сместе.  

Још једна невероватно популарна руска бајка коју су такође обрадили многи руски писци. А у интерпретацији Самуила Маршака постала је одличан материјал за представе у дечјим и кућним позориштима.

По штукиној вољи

Једна од архетипских бајки, у којој је главни јунак лењи, простодушни и добри Јемеља. Он се ослања на срећу, на руско „даће Бог“. Сеоска будала Јемеља улови чаробну штуку, која обећа да ће му испунити сваку жељу ако јој поштеди живот. Јемеља користи жеље за све оно што га мрзи да ради: „по штукиној вољи“ секира сама цепа дрва, ведра сама доносе воду и тако даље. Јемеља је толико лењ да га мрзи да устане са топле пећи, него наређује пећи да га вози, газећи све пред собом. На крају се ожени царевом ћерком!

Причу о чаробној риби која испуњава жеље искористио је и Александар Пушкин у ауторској „Бајци о рибару и рибици“. Истина, код њега се појављују баба и деда, а бабина похлепа, којој за срећу нису довољни ни велика кућа ни дворац, доводи до трагедије. Риба им одузима све што им је дала и они остају „поред разбијеног корита“.

Жаба-принцеза

Заплет ове руске бајке је прича о зачараној девојци. Цар пошаље три сина да изаберу будуће жене, тако што из лука одапињу стреле у непознатом правцу. Најмлађи царевић Иван нема среће. Његова стрела пада у мочвару и он тамо проналази само жабу. Тако да мора њом да се ожени.

Међутим, испоставља се да је она зачарана лепотица. Може да скине жабљу кожу и појави се као прелепа девојка Василија Прекрасна (односно Василиса Премудра). Како би принцезу ослободио чини, царевић мора да прође кроз шуме и мочваре у потрази за злим и страшним Кошчејем Бесмртним. Кошчејев живот је скривен „на врху игле, игла у јајету, јаје у птици, птица у зецу, зец у каменом сандуку, а сандук на високом храсту“.

Да савлада Кошчеја царевићу Ивану помажу животиње и он спасава своју Василису.

Морозко

Ово је практично прича о руској Пепељуги. По мотивима бајке у совјетско доба снимљен је филм који је постао врло популаран, посебно уочи Нове године. Зла маћеха не воли пасторку Марфушу (у совјетском филму се зове Настењка) и тражи од мужа, девојчиног оца, да је зими одведе у шуму и тамо остави. Девојку проналази чаробни Морозко (Деда Мраз) и три пута је пита да ли јој је топло. Девојка дрхтећи одговара да јој је топло, па је, дирнут њеном скромношћу, Морозко спасава и поклања јој драгоцености и бунду.

Завидећи јој на поклонима, зла маћеха шаље у шуму и своје размажене ћерке, али оне нису тако љубазне према Морозку и он их оставља да се смрзну. Најпознатија интерпретација ове бајке је прича Самуила Маршака „Дванаест месеци“.

Баба Јага

Причама о Баба Јаги и данас се плаше руска деца. Ова стара вештица живи у шуми у колиби на кокошјим ногама, лети у авану, а „метлом траг замеће“. Маћеха мрску јој пасторку шаље код Баба Јаге да служи. Зла старица тера девојку да ради, али испоставља се да намерава да је поједе! Девојка смисли како да побегне и шумске животиња, па чак и неживи предмети, јој помажу, јер је она према свима добра и пажљива. Отац се, сазнавши да је жена послала девојку у сигурну смрт, веома наљути и отера је од куће.

Постоји и друга верзија према којој отац сам одвози девојку код Баба Јаге (као и код Морозка, по наговору зле жене). А тамо девојка чак живи у слози са Баба Јагом, али отац је одводи, па затим поново враћа. И Баба Јага, разбесневши се, од девојке оставља само кости...

Царевић Иван и сиви вук

Један цар шаље своју тројицу синова да нађу чаробну жар-птицу са златним перјем. Најмлађи царевић Иван одмах доживљава неуспех, јер му коња поједе вук. Он се због тога толико ражалости да се чак и сиви вук на њега сажали и понуди му помоћ. Тако Иван у потрагу за жар-птицом креће на сивом вуку. Испоставља се да је вук веома мудар и лукав и захваљујући њему царевић проналази не само птицу, него и своју љубав, Јелену Прекрасну, коју уз помоћ вука краде од другог цара. Истина, тада покушају да га преваре рођена браћа... Али доброта и част увек побеђују у руским бајкама.

Народни сиже о жар-птици и чаробном коњу појављује се и у ауторској причи „Коњић грбоњић“ Петра Јершова (1834). У совјетско доба то је била једна од најпопуларнијих бајки која је много пута објављивана у великим тиражима и постављана на сцену у многим дечјим позориштима.

Сестрица Аљонушка и братац Иванушка

Сиже ове бајке подсећа помало на причу браће Грим „Ивица и Марица“. Двоје сирочића Аљонушка и Иванушка дуго лутају, Иванушка је веома жедан, али код разних потока налазе се различите животиње. Аљонушка забрани брату да пије и упозорава га да ће, ако буде пио тамо где су козе, постати јаре, а ако пије тамо где су краве, постати теле. Ипак, Иванушка не може да издржи, пије воду и претвори се у јаре. Аљонушка плаче и води га са собом, а у сусрет им наилази прелепи царевић. Жао му је сироте девојке и хоће да се ожени њоме. Али зла вештица, која им завиди на срећи, баци Аљонушку у море са каменом око врата. Царевић тугује, а јаре стално јури према мору и на крају до мора доведе и царевића. Аљонушку извуку из воде живу и здраву, а вештицу убију.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“