Михаилу Врубељу, као и његовим вршњацима из других племићких породица учитељи су држали часове из разних уметности још од детињства. Сликарство није било једини предмет. Ништа мање пажње и напора није посвећивано, рецимо, музици. Млади Михаил је волео књижевност, а у његовом опусу значајно место заузеће слике-илустрације инспирисане фоклором и митологијом, Шекспиром и романтичарима, Гетеом, Пушкином, Љермонтовом. Као врло млад обожавао је оперу, а касније направио бројне скице за сценографије представа.
На свој уметнички таленат пажњу је скренуо када је пасионирано покушао да наслика Микеланђелову фреску „Страшни суд“ чију је копију видео на изложби. Отац је ангажовао учитеља цртања, али ствар није далеко одмакла.
Михаил Врубељ
Јавно власништвоЗавршио је Правни факултет на Петербуршком универзитету, радио као репетитор и водио раскалашан боемски живот. Са 24 године одлучио је да се упише на Академију уметности и професионално определи за уметност. Први новац и признање добио је за велики рестаураторски рад у Кириловској цркви у Кијеву.
Био је импулсиван, егзалтиран човек, као и његова уметност. Час је неуморно радио ношен опсесивним замислима, а час падао у депресију и много пио. Друштво није прихватало његово стваралаштво, карактеришући га као декадентно или чак ружно. Психичким проблемима придружили су се и физички. Врубељ је са педесет година практично био прикован за колица. Дуго је лежао по болницима, и после мањих наговештаја побољшања, копнео све више и више, словећи за особу сишлу с ума. Умро је 1910. године, а његов поштовалац, велики руски песник Александар Блок, назвао га је у опроштајном говору „гласником других светова“. Па хајде да покушамо да се отиснемо у те Врубељове светове.
Замисао и лик Демона окупирали су Врубеља неколико година. Био је то један од његових првих радова у карактеристичном врубељовском „кристалном стилу“. Потези наношења боје нарочитом шпаклом више стварају утисак паноа у мозаику, него слике.
На технику којом је слика рађена, управо су утицали мозаици из кијевских храмова у којима је уметник радио. Слика је инспирисана романтичном поемом „Демон“ Михаила Љермонтова. Пали анђео лута светом и нигде не успева да нађе мир. Врубељ демона није доживљавао као злог, већ страдалног и притом величанственог. За Љермонтовљеву поему урадио је читав циклус илустрација техником акварела.
Врубељ се 1889. године преселио у Москву, где се догодило судбоносно познанство са великим индустријалцем, меценом и љубитељем уметности Савом Мамонтовим. Модерниста и иноватор Врубељ још увек није био прихваћен у друштву, али Мамонтов је имао истанчани осећај за уметност и ангажовао је уметника у уређењу своје виле у Москви. Врубељ је ускоро постао популаран и међу другим љубитељима уметности. Тако је за кућу породице Дункер у Москви урадио невероватни триптих „Парисов суд“ који наручиоци из неких разлога нису прихватили.
Сава Мамонтов наручио је Врубељу огромно платно за павиљон на сверуској уметничко-индустријској изложби у Нижњем Новгороду. Међутим, слика није добила зелено светло од комисије Академије уметности, па је избио велики скандал.
Копију слике Далека принцеза у мозаику Сава Мамонтов наручио је за фасаду хотела Метропол који је почетком прошлог века изградио у Москви, преко пута Бољшог театра. Слика је годинама чувана у фундусу Бољшог театра, а 2007. године пребачена је у Третјаковску галерију. Како за огромну слику није могло да се нађе одговарајуће место, реконструисана је зграда, а галерија добила нову салу посвећену Врубељу.
Врубељ није оставио много портрета савременика, али је његов добротвор Сава Мамонтов био један од њих. На слици је успешно дочарана драматична животна ситуација у којој се овај индустријалац нашао. Угледни мецена оптужен је за проневеру. Непосредно по завршетку портрета ухапшен је, суђено му је и на крају је био ослобођен. Међутим, будући да је изгубио много новца, био је принуђен да продаје имовину, између осталог бројне слике познатих уметника.
На имању Саве Мамонтова, Абрамцеву, формиран је уметнички кружок. Врубељ је тамо често одлазио и организовао производњу керамике. Према својим скицама, заједно са помоћницима правио је керамичке плочице за камине, паное од мајолике, скулптуре и друге елементе декора, претежно са бајковитим и митолошким мотивима. Овај камин настао према мотивима народних песама добио је Златну медаљу на Светској изложби 1900. године у Паризу. Копија је израђена за московску кућу Бажанова, подигнуту у стилу сецесије.
Крајем 19. века владала је права мода „руског“ стила, а Врубељ је био међу онима који су оживели национални фолклор, како у керамици, тако и у сликарству. И мада је слика настала под утиском приче француског писца Анатола Франса „Свети сатир“, Врубељ пребацује старогрчког митског јунака на руско тло. Његов пан је пре словенски шумски дух, загробни демон, притајен на фону карактеристичног руског пејзажа.
Врубељ је радио сценографију за оперу „Садко“ Николаја Римског Корсакова за приватно позориште Саве Мамонтова. Ова бајка из руског фолклора надахнула је сликара на стварање циклуса скулптура у мајолици, јунака опере, Садка, Морског цара, принцезе и феноменалног тањира на коме су приказани сви они и становници подводног света.
Слично пану, Принцеза лабудица још једно је митско створење које као да егзистира између светова. Она је у исти мах и прелепа девојка и птица, а сликар настоји да ухвати тренутак метаморфозе. У опери Николаја Римског Корсакова играла ју је Врубељова супруга певачица Надежда Забела Врубељ. Међутим, у овом фасцинантном лику многи су препознали и удату жену у коју је Врубељ био несрећно заљубљен пре женидбе.
После првог изгубљеног „Демона који седи“ Врубељ је насликао још једног, „Демона који лети“, моћно узлетелог над светом, и завршио циклус овим трагично палим демоном. Његова сломљена фигура дочарана је на фону пејзажа Кавкаских планина. Рад на слици довео је до још једног уметниковог слома и Врубељ је завршио у болници. Направио је бројне скице, али и завршено платно много пута преправљао. По речима супруге Надежде, она је ужаснута свакодневно примећивала промене на Демону. Догађало се да је Демоново лице бивало страшно, а опет било је дана када га је красила „дубока туга и нова лепота“.
После Љермонтовљевог „Демона“ који га је толико намучио, Врубељ се поново окреће компликованом створењу. То је јунак из Пушкинове песме „Пророк“, страшни анђео Серафим, огњени божји изасланик. Он у рукама држи мач којим по Пушкину сече груди јунаку и уместо срца ставља пламену жишку како би могао да постане пророк и речју жеже срца људи. Радећи слику Врубељ је већ био у врло лошем стању, увелико мучен халуцинацијама. Као и са Демоном био је незадовољан цртама лица Серафимовим и у недоглед их преправљао.
Врубеља су прво занимали само преливи седефа и управо то је настојао да дочара радећи са бојом. Морске принцезе појавиле су се на слици „случајно“, Врубељ их је наводно „видео“ на једној од скица. Оне су тако допуниле слику, претварајући шкољку у чаробну пећину.
Врубељ је урадио много портрета своје супруге, познате певачице Надежде Забеле Врубељ. Ово је једна од последњих коју заправо није довршио. На слици се види уморна жена раскомоћена на фотељи поред камина.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
