Пре револуције у дворовима нису живели само императори, него и њихови многобројни рођаци. Градњом су се бавили најбољи архитекти у свету у том тренутку. Највећи део сачуваних двораца налази се у Санкт Петербургу, међутим резиденције императорске породице срећу се и у градовима савремене Европе и Азије. Како се са њима поступало после национализације и шта је данас остало од архитектонског наслеђа Руске империје?
Најпознатији дворац Романових у коме се до 1904. године налазила резиденција императора (потом пресељена у Александровски дворац у Царском селу), а за време Првог светског рата болница. Изграђен је средином осамнаестог века по пројекту архитекте Бартоломеа Растрелија и има више од хиљаду соба. После Фебруарске револуције 1917. године у Зимском дворцу се налазила Привремена влада. Међутим, не задуго. Већ у новембру, према званичној историјској верзији бољшевика, дворац су јуришом заузели револуционарни војници и морнари. 1920. године овде је отворен Музеј револуције, а годину дана касније огромне сале Зимског дворца заузеле су слике и уметнички експонати Ермитажа. Раније су изложбе постављане у дограђеним деловима двора. Данас је то један од најпосећенијих музеја на свету.
Само у Петербургу налази се двадесетак двораца великих кнежева. Марија Павловна била је једна од малобројних представника царске породице који су успели да оду у иностранство после пада монархије, али и однесе из своје куће све драгоцености. Њен супруг, велики кнез Владимир Александрович, стриц Николаја Другог умро је још 1909. године, а Марија Павловна живела је у њиховом породичном дворцу на Дворском кеју. Зграда је 1870. године била толико луксузна да је прозвана „малим императорским двором“. Споља је подсећала на италијанску палату. 1920. године постала је Дом ученика, а данас се може посетити као музеј.
Николај Други је сестри за венчање поклонио дворац на кеју Мојка. Собе су красили отмени камини, гипсани радови на плафону, храстови панои са цветним орнаментима. 1919. године у овој кући смештен је Универзитет физичке културе Лесгафт. Добро је очувана капија дворца са кнегињеним монограмом.
Једно од најстаријих здања на Невском проспекту, Аничков дворац изграђен је по пројекту архитекте Растрелија средином 18. века. У дворцу су живели наследници престола и блиски чланови императорске породице, а једна од последњих житељки била је мајка Николаја Другог Марија Фјодоровна. Овде је и император провео детињство. Николај Други је иначе Аничков дворац више волео од Зимског и овде проводио велики део времена чак и када је дошао на престо. После револуције императорски дворац постао је Дворац пионира, а данас је то Дворац стваралаштва младих. Могу да га посете и туристи.
Поред Кремаљског дворца, у Москви је постојала још једна резиденција Романових, Петровски путни дворац на северу града. Изграђен је по пројекту архитекте Матвеја Казакова крајем осамнаестог века, а намењен зa боравак наследника престола који су из Петербурга ишли на крунисање. Дворац у стилу неоготике подсећа на средњевековни замак. Донедавно није био дозвољен улазак никоме са стране: после револуције ту се налазили Војна ваздухопловна инжењеријска академија чији је ђак био и Јуриј Гагарин. Дворац је предат граду 1997. године, реновиран и отворен за посетиоце. Данас свако ко то жели може не само да види обновљене ентеријере, већ и да овде преноћи или прошета историјским парком.
Још један путни дворац налази се у Тверу. Такође је подигнут средином осамнаестог века и био намењена за одмор чланова царске породице, при чему је у дворцу стално живео неко од кнежева императорске крви. Био је центар друштвеног живота Твера. Одржаване су књижевне вечери, балови, предавања, а место уопште узевши било врло модерно. После револуције у згради је био смештен Извршни комитет Твера, а данас је ту галерија слика. Треба рећи да нису занимљиве само слике, него да треба видети и стару архитектуру, саму кућу, коњушницу, помоћне зграде, врт и стаклену башту.
Крим је традиционално био омиљено место за одмор царске породице и њима блиских велможа, а овде су сачуване архитектонски веома занимљива здања. Дворац у Масандри, с краја деветнаестог века, недалеко од Јалте, подсећа на витешки замак. Красе га куле са шиљцима, балкон са стубовима и „сфинге“ са женским главама, док свечаних сала нема. После револуције, до 1941. године овде се налазио санаторијум за оболеле од туберкулозе, а затим владина викендица за совјетске лидере. 1992. године дворац је претворен у музеј, а екскурзије обично прате дегустације локалних вина. Од старих ствари остали су само прозорски оквири и подови.
Последњи дворац Романових подигнут је 1911. године за Николаја Другог у Ливадији. Истина, он је овде боравио само четири пута. Ливадијски дворац свакако није могао да се такмичи са Зимским. Овде је било свега 116 соба и само неколико дограђених делова. Зграда је била врло модерна, имала централно грејање и телефон, па и лифт. Занимљиво је и како је решено осветљење. На плафону свечане трпезарије није било лустера, а архитекта је сакрио више од 300 лампи по ободу собе. Управо у Ливадијском дворцу одржана је Конференција у Јалти 1945. године. Данас је ту музеј. Овде су сачувани медаљони са иницијалима Романових, масивна улазна врата и бели немачки клавир на коме су свирале ћерке Николаја Другог. Имањем пролази туристичка рута Царска стаза око шест километара дуга, са предивним погледом на Црно море и Јалту.
Поглед на дворац преселиће вас у свести у земље Магреба. Дјуљбер је резиденција унука Николаја Другог, великог кнеза Петра Николајевича. Изграђена је крајем деветнаестог века по замисли великог кнеза који је много путовао Блиским истоком, а према пројекту Николаја Краснова, архитекте Ливадијског дворца. Дворац у маварском стилу красиле су сребрне куполе и цитати из Курана. После револуције у Дјуљберу настанили су се и други унуци Николаја Првог, велики кнезови Александар Михајлович и Николај Николајевич, као и императорка удовица Марија Фјодоровна, мајка Николаја Другог. Крим су напустили 1919. године на британској крстарици и тако избегли погубљење. Непосредно после тога дворац Дјуљбер постао је санаторијум Црвена застава, у коме су се одмарали партијски руководиоци. Данас је санаторијум отворен за све заинтересоване.
Велики кнез Николај Константинович, млађи брат императора Александра Трећег, због породичног скандала крајем 19. века протеран је на периферију империје у Туркестан. У Ташкенту, главном граду данашњег Узбекистана, дозвољено му је да изгради дворац. Невероватна вила од печене цигле у оријенталном стилу. Овде је сачувано много тога, од спиралног степеништа од кованог гвожђа до кестенова и храстова у врту. Велики кнез умро је почетком 1918. године од упале плућа, завештавши дворац граду. После његове смрти овде је био Дворац пионира и Музеј антиквитета. Од 1922. године зграду користи Министарство спољних послова, али може и да се посети.
Унуку Николаја Првог, Великом кнезу Николају Михаиловичу припадало је огромно богатство, укључујући Ново-Михајловски дворац у Санкт Петербургу, неколико имања у регионима Русије и поменути дворац у Боржомију (данас одмаралиште у Грузији), његова летња викендица с краја деветнаестог века. Подигнута је у маварском стилу. На територији дворца налази се велики парк и извор минералне воде. После национализације дворац у Ликанији постао је владина викендица совјетских, а касније и грузијских лидера. Данас дворац ради као музеј. Сам велики кнез уочи Првог светског рата предосетио је свргавање монархије. Живот је завршио у Петропавловској тврђави 1919. године заједно са братом и рођацима.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
