5 светих места у руској митологији са објашњењима

• Пратите наше садржаје преко иновационог сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

1. Град Китеж

Китеж

Константин Горбатов, 1913. / Public Domain

Легенда:

Овај свети град је невидљив за људе. Само по мирном времену човек чисте душе и чистог ума може да чује звоњаву звона и песму људи који допиру из дубине језера Светлојара код Нижњег Новгорода.

Легенда каже да је Китеж подигао свети кнез града Владимира Јуриј (Георгиј) II у 12. веку. „Са белокаменим зидинама, златоглавим црквама, честитим манастирима, са кнежевским искићеним дворима, бољарским каменим здањима и кућама од исконског непропадног дрвета“ – тако је легендарни град Китеж описао Павел Мељников-Печерски, руски писац из 19. века.

Када је Бату-хан напао руску земљу, говори даље легенда, кренуо је да заузме Китеж, „да спали град, убије и зароби његове мушкарце, а њихове жене и ћерке узме за љубавнице“. Када је војска Бату-хана стигла у Китеж, град није имао никакву одбрану, чак ни утврђење. Али грађани су се предано молили и вода језера се подигла, скривајући Китеж од непријатеља и целог света. Отада  само искрени хришћани могу да виде обрисе града у води језера Светлојара, које се назива такође „руска Атлантида“.

Језеро Светлојар у Нижегородској области, 1999.

Николај Мошков / TASS

Објашњење:

Ова легенда није много стара. Настала је вероватно негде око 17. века међу староверцима. Они су дошли на језеро Светлојар из различитих региона, бежећи од прогона нових власти у руској православној цркви. Житељи села код језера Светлојар славили су паганске празнике који су за староверце били грешни и нечисти. Зато су они створили величанствену легенду о светом граду Китежу који почива на дну језера, како би одвратили људе да на том месту врше паганске обреде. 

2. Лукоморје

Илустрација Пушкинових бајки

Иван Билибин / Јавно власништво

Легенда:

У словенској митологији то је крај света, док се сама реч може превести као „кривина, лук обале“. Руски лингвиста и етнограф Фјодор Буслајев записао је да је Лукоморје свето место на крају света, где се налази дрво света, оса света. Корење дрвета продире до подземног света, а богови се по њему пењу и силазе на земљу.

Објашњење:

Лукоморје је постало познато захваљујући чудесним почетним Пушкиновим стиховима „Руслана и Људмиле“: „Код Лукоморја храст је зелен, на храсту том од злата ланац дуги, и дан и ноћ по ланцу том укруг се шета мачак мудри“.

На старим европским географским картама назив „Lucomoria“ означавао је ушће реке Об, велики залив у Северном леденом океану. Док се у руским летописима и старој руској књижевности овај назив односи на јужне територије код Азовског и Црног мора, што је за Русе у Средњем веку заиста био крај света.

3. Тридевето царство

Илустрација Пушкинових бајки

Иван Билибин / Јавно власништво

Легенда: 

Многе руске народне бајке почињу речима: „Некада давно, у тридеветом царству, у тридесетој земљи...“ Овај традиционални почетак обично значи: „веома далеко“. Такође, када јунак бајке одлази веома далеко на свом путовању у причи се каже да он прелази „тридевету земљу“. Међутим, истраживач фолклора Владимир Проп сматра да се „тридевето царство“ односи на загробни живот код Словена, истовремено земљу обиља.

Ту расту јабуке које подмлађују, избијају извори живе и мртве воде, бораве митски змајеви и птице. Понекад се ово царство налази под земљом, али се може налазити и на планини или под водом. У тридеветом царству јунак може да обнови своје животне снаге или стекне натприродне моћи. Ово царство је од остатка света одвојено физичком препреком, као што је провалија, непроходна мрачна шума или бескрајно море.

Објашњење:

Лингвисти и филолози сматрају да идеја о тридеветом царству потиче од словенских веровања о загробном животу која су врло слична нордијском миту и Валхали, земљи у којој јунаци вечно живе после славне смрти у бици. Одлазак у тридевето царство и повратак у живот са натприродним моћима такође подсећају на мит о Орфеју који посећује земљу мртвих у потрази за својом вољеном.

Узгред, „тридевет“ није неки посебан словенски број. Наиме, стара руска математика је користила другачије бројеве. „Тридевето царство“ је само фолклорни израз из бајки, као и „тридесето царство“, а значи „веома далеко“.

4. Река Смородина

Иља Муромец

Николај Рерих, 1910. / Јавно власништво

Легенда: 

Словени су имали свој Стикс, реку која одваја свет живих од света мртвих. У Русији она се звала Смородина што има изворно значење „смрдљива“.

Река има непријатан мирис, јер њоме тече неугасиви огањ. Смородина је граница између нашег света и загробног живота коју људска душа треба да пређе како би стигла у земљу обиља (вероватно Тридевето царство).

„То је река свирепа, река свирепа, најсрдитија. Иза прве струје сече као ватра, иза друге струје искре лете, иза треће струје дим се вије“, каже стара руска биљина (епска песма) „Добриња и змај“.

Река Смородина има своју личност. Она говори људским гласом и поседује душу прелепе девојке. Добре људе пушта да пређу ако јој упуте љубазну реч и ниско јој се поклоне, а дави оне који је увреде. Мост преко Смородине зове се Калинов мост, а са руског се преводи као „црвени усијани мост“, који чува змај Горинич, руско епско чудовиште.

Објашњење:

Историчари и лингвисти нису успели да лоцирају Смородину у реалном свету. На северу Русије има неколико десетина река и потока који носе то име, као и у крајевима некадашње Кијевске Русије. Угледни познавалац средњовековне Русије Борис Рибаков, на пример, види Смородину у реци Самари у Украјини, левој притоки Дњепра. Очигледно је да је легенда о граничној реци тако древна да је бесмислено у реалном свету тражити једини и несумњиви „руски Стикс“.

5. Острво Бујан

Острво Бујан

Илустрација Бајке о цару Салтану, Иван Билибин / Јавно власништво

Легенда:

Острво Бујан је још једно „благословено“ место у руској митологији, зачарано острво које лежи усред пенушавог мора. На њему расте чаробни храст у чијим гранама је скривена смрт Кошчеја Бесмртног, руског господара подземља.

На острву Бујан налази се чаробни камен Алатир, „центар света“. Ономе ко додирне овај камен испуниће се све жеље (све жеље, а не само три! Словенски богови су били великодушни). Људи који живе на острву не старе, тамо нема зиме, а хране, пића и радости има у изобиљу.

И острво Бујан је прославио Александар Пушкин својом „Бајком о цару Салтану“: „Сада нам је време дошло; предстоји нам далек пут, поред острва Бујана, к царству славнога Салтана.“ Али, да ли је могуће пронаћи острво?

Објашњење:

Утицајни стручњаци као Борис Успенски и Владимир Проп пореде острво Бујан са Острвима благословених, местом на крају света где живе јунаци и богови. Идеја о таквом месту постојала је независно у различитим митологијама: код Грка (Јелисејска поља), Келта (Авалон), а руско Лукоморје такође је повезано са острвом Бујан, јер оно лежи у мору које запљускује крај света, укључујући Лукоморје.

У Русији постоје најмање два реална острва Бујан. Једно од њих је мало речно острво на реци Дон. Друго острво Бујан, које се налази у Карском мору Северног леденог океана, намерно је добило име по овом митском месту.

Острво Бујан у Карском мору

Яндекс.Карты

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!