Пет несталих народа Русије

Fridtjof Nansen / National Library of Norway / Public Domain
У Русији данас живи више од 190 народа, али их је пре сто година било далеко више.

Mноги народи који су у одређеном тренутку изгубили своју традицију, културу и језик, у процесу етногенезе остали су без идентитета и стопили се са другим народима. Тако су се Курши у 17. веку асимиловали са балтичким народима, Мерјани у 14. веку са Маријцима и Мордвинима, док су Бугари учествовали у етногенези Татара, Кумијаца, Ногајаца и пренели име Бугарска на целу државу. Али то све припада прошлости. А ови народи Русије нестали су релативно скоро, према историјским мерилима, народски речено колико јуче.

Евремејси

На Карелијској превлаци (на северу иза Санкт Петербурга) историјски гледано увек су живели бројни народи. Те територије припадале су повремено Русији или Шведској, а у суседству су живели Руси, Швеђани, Финци, Вепси, Води, Карели. Један од аутохтоних народа били су Евремејси који су првобитно живели дуж корита реке Вуоксе (север Санкт Петербурга и били сродни Финцима, Карелима и Ижорима, исповедали лутеранство и делимично православље, али притом говорили на свом језику (сличном карелском и финском) и имали своје обичаје.

Почетком седамнаестог века овде је створена покрајина Ингерманлендија, а Евремејси чинили већи део локалног становништва. Њихови нови суседи били су Савакоти, досељеници из финске области Саво. У почетку ови народи су се клонили једни других, али крајем деветнаестог и почетком двадесетог века разлике међу њима су се изгубиле, а сви становници на том простору почели да се називају једноставно Ингерманлендцима. Данас се и овај народ сматра малобројним, у Лењинградској области живи свега око четири хиљаде Ингерманлендаца. Евремејским се сматрају села Луполово, Вартемјаги, Раполово, Токсово, Баришево и Кавголово.

Матори

Идемо у Сибир. Овде на северним падинама Сајанских планина (југ Краснојарског краја и Хакасија) не тако давно живели су Матори који су припадали самоједским народима (њихови рођаци су Ненејци, Енци, Нганасани). Бавили су се као и други северни народи ловом и узгајањем јелена. Маторски језик био је један од два главна самоједска језика (други је био камасински). Данас се сматра изумрлим. Матори су се још у 19. веку асимиловали са суседима Тувинцима и Хакасима. Многи представници тог народа нестали су између осталог због епидемије богиња.

Камасинци

Камасинци су живели на територији данашње Хакасије и на југу Краснојарског краја. Они су се делили на степске и тајске (они су понекад називани тајским Татарима), а камасински језик имао је различите дијалекте. Овај народ био је у нестајању још у 17. веку, тада су руски пионири бројали свега око 500 Камасинаца.

А крајем деветнаестог века овај самоједски народ скоро потпуно измешао се са локалним Русима и Хакасима. Занимљиво је да су совјетски етнографи сретали у време научних експедиција ретке представнике Камасинаца у Сајанским планинама. Живели су у чумовима, као и њихови сродници на северу. Последњи говорник камасинског умро је 1989. године, а последња два Камасинца регистрована су на попису 2010. године.

Коти

Номадски народ Коти (кански Татари) живео је на југу Сибира уз реку Јенисеј. Говорили су на котском језику јенисејске језичке групе. У овом тренутку сви јенисејски језици сматрају се мртвим осим кетског (на њему данас говори око 200 људи). Коти су иза себе оставили географске називе који се завршавају на „шет“ и „чет“ (рецимо град Тајшет).

Крајем деветнаестог века Коти су се потпуно асимиловали са самоједима (укључујући Камасинце), као и Бурјатима и Русима. Тада је било свега пет носилаца језика што је потврдила експедиција филолога Матиаса Кастрена. Шездесетих година прошлог века совјетски лингвиста Александар Матвејев спровео је етнографску експедицију у местима у којима је живео тај народ. У то време мештани већ ништа нису знали о Котима.

Гоајеи

Кавказ је, вероватно, најмногонационалнији део савремене Русије (и СССР-а и Руске империје), у коме живи неколико десетина народа. Уз реку Аше (савремени Краснодарски крај) одвајкада су живели Гоајеи који се сматрају једним од адигејских народа. У односу на друге имали су привилегован статус и одређену независност. Познато је најмање 17 родова који припадају овом субетносу и фигурирају и у топонимици.

Гоајеи су говорили на дијалекту адигејског језика. Сматра се да су нестали после Руско-кавкаског рата средином деветнаестог века, међутим, 1930-те совјетски етнографи наишли су на неколико породица Гоајеа које су носиле стара презимена својих предака.

Такође, научници су успели да ступе у контакт са староседеоцима који су памтили и другу заједницу кнежева Гоајеа који су живели у близини Сочија. Сада се на том подручју налази село Алексејевка (стари назив Гвај) и одредиште Гуарек.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“