- Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
Mноги народи који су у одређеном тренутку изгубили своју традицију, културу и језик, у процесу етногенезе остали су без идентитета и стопили се са другим народима. Тако су се Курши у 17. веку асимиловали са балтичким народима, Мерјани у 14. веку са Маријцима и Мордвинима, док су Бугари учествовали у етногенези Татара, Кумијаца, Ногајаца и пренели име Бугарска на целу државу. Али то све припада прошлости. А ови народи Русије нестали су релативно скоро, према историјским мерилима, народски речено колико јуче.
Евремејси
Y. S. Hämeen-Anttila, Helsinki, 1943 / Public Domain
На Карелијској превлаци (на северу иза Санкт Петербурга) историјски гледано увек су живели бројни народи. Те територије припадале су повремено Русији или Шведској, а у суседству су живели Руси, Швеђани, Финци, Вепси, Води, Карели. Један од аутохтоних народа били су Евремејси који су првобитно живели дуж корита реке Вуоксе (север Санкт Петербурга и били сродни Финцима, Карелима и Ижорима, исповедали лутеранство и делимично православље, али притом говорили на свом језику (сличном карелском и финском) и имали своје обичаје.
Почетком седамнаестог века овде је створена покрајина Ингерманлендија, а Евремејси чинили већи део локалног становништва. Њихови нови суседи били су Савакоти, досељеници из финске области Саво. У почетку ови народи су се клонили једни других, али крајем деветнаестог и почетком двадесетог века разлике међу њима су се изгубиле, а сви становници на том простору почели да се називају једноставно Ингерманлендцима. Данас се и овај народ сматра малобројним, у Лењинградској области живи свега око четири хиљаде Ингерманлендаца. Евремејским се сматрају села Луполово, Вартемјаги, Раполово, Токсово, Баришево и Кавголово.
Матори
Идемо у Сибир. Овде на северним падинама Сајанских планина (југ Краснојарског краја и Хакасија) не тако давно живели су Матори који су припадали самоједским народима (њихови рођаци су Ненејци, Енци, Нганасани). Бавили су се као и други северни народи ловом и узгајањем јелена. Маторски језик био је један од два главна самоједска језика (други је био камасински). Данас се сматра изумрлим. Матори су се још у 19. веку асимиловали са суседима Тувинцима и Хакасима. Многи представници тог народа нестали су између осталог због епидемије богиња.
Камасинци
Аркадиj Тугаринов / Public Domain
Камасинци су живели на територији данашње Хакасије и на југу Краснојарског краја. Они су се делили на степске и тајске (они су понекад називани тајским Татарима), а камасински језик имао је различите дијалекте. Овај народ био је у нестајању још у 17. веку, тада су руски пионири бројали свега око 500 Камасинаца.
А крајем деветнаестог века овај самоједски народ скоро потпуно измешао се са локалним Русима и Хакасима. Занимљиво је да су совјетски етнографи сретали у време научних експедиција ретке представнике Камасинаца у Сајанским планинама. Живели су у чумовима, као и њихови сродници на северу. Последњи говорник камасинског умро је 1989. године, а последња два Камасинца регистрована су на попису 2010. године.
Коти
Fridtjof Nansen / Public Domain
Номадски народ Коти (кански Татари) живео је на југу Сибира уз реку Јенисеј. Говорили су на котском језику јенисејске језичке групе. У овом тренутку сви јенисејски језици сматрају се мртвим осим кетског (на њему данас говори око 200 људи). Коти су иза себе оставили географске називе који се завршавају на „шет“ и „чет“ (рецимо град Тајшет).
Крајем деветнаестог века Коти су се потпуно асимиловали са самоједима (укључујући Камасинце), као и Бурјатима и Русима. Тада је било свега пет носилаца језика што је потврдила експедиција филолога Матиаса Кастрена. Шездесетих година прошлог века совјетски лингвиста Александар Матвејев спровео је етнографску експедицију у местима у којима је живео тај народ. У то време мештани већ ништа нису знали о Котима.
Гоајеи
Public Domain
Кавказ је, вероватно, најмногонационалнији део савремене Русије (и СССР-а и Руске империје), у коме живи неколико десетина народа. Уз реку Аше (савремени Краснодарски крај) одвајкада су живели Гоајеи који се сматрају једним од адигејских народа. У односу на друге имали су привилегован статус и одређену независност. Познато је најмање 17 родова који припадају овом субетносу и фигурирају и у топонимици.
Гоајеи су говорили на дијалекту адигејског језика. Сматра се да су нестали после Руско-кавкаског рата средином деветнаестог века, међутим, 1930-те совјетски етнографи наишли су на неколико породица Гоајеа које су носиле стара презимена својих предака.
Public Domain
Такође, научници су успели да ступе у контакт са староседеоцима који су памтили и другу заједницу кнежева Гоајеа који су живели у близини Сочија. Сада се на том подручју налази село Алексејевка (стари назив Гвај) и одредиште Гуарек.