Како је девојка из Сибира постала муза Анрија Матиса
- Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон!
Лидија Делекторска рођена је 1910. године, у освит великих промена. Пореклом из Томска из интелектуалне племићке породице рано је остала сироче. Нови удар донела јој је Револуција и бекство од црвених у кинески град Харбин. У то време тамо се обављао претовар робе и настањивали многи руски емигранти. Уследио је рани брак у двадесетој и пресељење у Париз. Необезбеђеност, развод. Као емигранткиња без чврстог упоришта било је немогуће да пронађе пристојан посао, и Лидија се опробала као статискиња на филму, плесачица, модел. Две године касније, 1932. године Делекторска се без средстава обрела у Ници...
Тако је у најкраћем изгледао њен живот пре познанства са Матисом. Ипак, поменутој причи могли би се додати још неки детаљи. Лидија је увек волела да учи. Код родитеља је имала приватног учитеља, а у Харбину завршила гимназију. У Паризу се уписала на Сорбону и кратко студирала пошто није имала новца за школарину. Речју, образована девојка из добре куће. То је умногоме одредило њену даљу судбину још код Матиса.
Руски знак
Анри Матис је 1932. године радио на новој верзији чувеног монументалног платна „Плес“ за америчког богаташа Алберта Барнса. Прву верзију урадио је по поруџбини руског добротвора и колекционара Сергеја Шчукина који је у уметнику новог таласа кога су сународници у почетку одбацили – видео супер звезду. Огромно платно захтевало је више руку, а Матис је имао већ преко 60 година, па је вапио за помоћником. Лидија се јавила на оглас за посао, а уметник је касније говорио да је одабрао управо њу зато што је први „Плес“ наручио Рус. Ту околност протумачио је као добар знак за судбину новог паноа.
Када је дело било завршено, девојци је плаћено и она је почела да пакује кофере. Међутим госпођа Матис се разболела и била јој је потребна неговатељица. Породица је задржала марљиву, тиху и интелигентну Рускињу. Истина, управо ове њене особине донеће им ускоро непријатности. Лидија није била само добра неговатељица, него је и одлично водила домаћинство и обављала секретарске послове. Док је госпођа Матис била болесна она је постепено преузела све уметникове послове. Матис, који у почетку девојку уопште није регистровао, изненада ју је приметио и почео прво да ради скице, а после и њене портрете и тако наредних 20 година.
Оваква ситуација у породици неко време је успевала да се одржи, али забринутост уметникове законите супруге бивала је све већа и Амели Матис је 1939. године напустила мужа и поднела захтев за развод брака. На крају бракоразводна парница није била ни покренута, али се породица распала. Супружници су до краја живота живели одвојено.
Делекторску су често питали о односу са уметником. Она није бежала од одговора, али није ни директно одговарала. Једно свакако никада није лагала. Матис, његов таленат и стваралаштво били су истински смисао њеног живота. Током 22 године Лидија му је била све. Водила је послове и домаћинство, а када је тело почело да му отказује (мучили су га астма и артритис, а при крају живота рак) била му је надахнуће и утеха. Са колекционарима и трговцима радила је у његовом интересу.
За време рата када су се склонили у јужни градић Ванс набављала је храну и није дозвољавала да се смрзавају у великој хладноћи. Лидија је овековечена на многим уметниковим платнима. Познаваоци његовог дела регистровали су је само на преко 90 слика. То је и „Ружичасти акт“ из 1935. године и неколико „Одалиски“ (1937), „Ентеријер са етрурском вазом“ (1940), као и њени потписани портрети настали током више од две деценије.
Неузвраћени дарови
Матис је имао обичај да двапут годишње својој музи поклања слике. Делекторска, пак, која није била расипница, сав зарађени новац (уметник јој је давао месечну плату као свом секретару) трошила је на куповину његових скица и скулптура. Непосредно по завршетку Другог светског рата Лидија је успоставила контакт са совјетском дипломатском мисијом у Француској и отаџбини на дар послала првих девет цртежа. Свој ангажман објашњавала је чињеницом да је она Рускиња и да жели да упозна екс сународнике са стваралаштвом, по њеном мишљењу, највећег савременог уметника. Касније је обезбедила подршку совјетског министра културе Јекатерине Фурцеве, а у доба перестројке водила преписку и била лични пријатељ са директорима музеја. Донирала је више од 300 предмета Ермитажу и музеју „Пушкин“. Збирке радова Матиса у Русији данас су најбоље на свету захваљујући углавном управо њој.
Упркос томе што је још у младости напустила царску Русију, годинама је желела да се врати у отаџбину, па макар и совјетску. Међутим, без обзира на музејску активност, њен захтев за издавање совјетског пасоша својевремено је љубазно одбијен. Иако без икаквог конкретног објашњења, није тешко предпоставити да власти Делекторској никада нису опростиле племићко порекло, као и бекство из земље у годинама када је нова власт успостављана.
Културни посленик
Занимљиво је да чак ни немилост није утицала на њену жељу да Русе упозна са Матисом, као и Французе са руском културом. После уметникове смрти 1954. године, његова званична породица отпустила је Делекторску. Она је напустила Матисов дом у Ници, у коме су провели последње две године заједничког живота. У тој приморској вили данас се налази Матисов музеј. Лидија је отишла у Париз где је у самоћи провела наредних готово пола века.
Делекторска је написала неколико монографија посвећених француском уметнику и активно се укључила у популаризацију његовог наслеђа, од бројних интервјуа до организације изложби и музеја. Не продавајући Матисове слике, живела је углавном од хонорара од превођења са руског на француски и обратно. Годинама је преводила на француски дела Константина Паустовског са којим се упознала у Паризу 1950-тих. Совјетски Савез је и посетила захваљујући овом писцу, као његова гошћа, на његов позив. С пуним правом говорила је: „Француској сам подарила Паустовског, а Русији Матиса!“
Лидија Делекторска живот је окончала самоубиством у 87. години. Не рачунајући да ће икада по својој жељи бити сахрањена у Русији, купила је место на париском гробљу и подигла споменик са уклесаним речима које се по легенди приписују Паблу Пикасу: „Матис је сачувао њену лепоту за вечност“. Ипак, Лидијина братаница испунила је њену последњу жељу. Прах Матисове музе сахрањен је у Павловску код Санкт Петербурга, где је подигнута и реплика поменутог споменика.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу