Како је спашено благо московског Кремља од бољшевика и продаје на Западу?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Пошто су успоставили власт и опоравили се од Грађанског рата на тапету бољшевика нашли су се обнова и одржавање у животу привреде нове земље, захваћене глађу, бедом и разарањем. У другој половини двадесетих година прошлог века почеле су велике „стаљинске распродаје“ уметничких вредности Руске империје на Западу. Царске круне, дијаманти, Фабержеова јаја, иконе и слике старих мајстора и импресиониста из руских музеја, укључујући и Ермитаж, продавани су америчким и европским милионерима, буквално на велико.

Међутим, захваљујући труду музејских радника многе драгоцености су спашене и сачуване. Међу поменутим ентузијастима био је и Дмитриј Иванов, директор Оружејне палате, једног од музеја Московског кремља.

Национализација драгоцености

Императорске регалије, накит и други вредни предмети царске породице евакуисани су из Петербурга у Кремљ још на почетку Првог светског рата због опасности немачког напада на тадашњу престоницу империје.

После револуције из 1917. године у Народном комесаријату просвете формирано је музејско одељење, а у његовом склопу и сектор за заштиту уметничких и историјских споменика. Сарадник одељења Дмитриј Иванов био је послат у Кремљ да заштити царску имовину од непланског коришћења.

Иванов је потицао из племићке породице, одрастао у окружењу уметничких предмета и старина. Класично образовање стекао је још у царској Русији. Завршио је Московски универзитет, постао правник и запослио се у Министарству правде. Ипак, више од свега, њега је одувек занимало очување културних добара. Четрдесет година пре оснивања УНЕСКО-а Иванов је позвао светску јавност да усвоји међународни закон о заштити уметничких дела. Културна добра нестала у ратовима и револуцијама широм света сматрао је ненадокнадивим губитком.

После револуције овај прегалац одлучио је да остане у Русији и инсистирао да се запосли у Народном комесаријату просвете како би радио на заштити уметничких и историјских споменика.

Спашавање предмета из државног трезора

Бољшевици су забранили приватним лицима да износе из земље драгоцености и национализовали су их. Поред тога широм земље сакупили су огроман број уметничких и црквених предмета, племенитих метала и драгог камења. Указ о оснивању Државног трезора драгоцености (Гохран) донет је 1920. године. Ресор се бавио централизацијом чувања и евиденцијом национализованог блага. Циљ је био да се у иностранству прода што више тога како би се организовала привредна делатност у земљи.

Дмитриј Иванов постављен је 1922. године на чело Оружејне палате, специфичног музеја-ризнице Кремља. Он је издејствовао да запослени у палати могу да обављају експертизу драгоцених предмета које је Гохран чувао.

„Читаве дане проводили смо изузетно брзо раздвајајући дневно често и по неколико стотина предмета најразличитијег квалитета, од оних без премца у свету па све до најмањих, неопозиво одређујући њихову судбину и значење у само неколико тренутака“, писао је он у извештају.

Од 80 хиљада вредних предмета који су се налазили у Гохрану Иванов је морао да одабере најважније и убеди бољшевике да треба да их задрже у земљи и јавно изложе као што је то урађено са краљевским регалијама, рецимо, у Француској и Енглеској.

Захваљујући Иванову у земљи је остало благо Руске империје, касније смештено у засебно одељење музеја, Дијамантски фонд. Он је успео да сачува и хиљаде реликвија руске цркве и у поставци Оружејне палате оформи црквени сегмент. Иванов је наставио да тражи вредне предмете и касније, у антикварницама, а понекад их чак извлачио из топионичких погона.

„Ни крао, ни продавао, нити скривао“

Иванов је 1924. године ухапшен према лажној оптужби о музејским контрареволуционарима, али се за његово ослобађање побринула Наталија Седова, шеф музејског одељења и супруга свемогућег Лава Троцког. Међутим, ускоро су и Троцки и она морали да беже.

Државна политика у области уметности праћена је незамисливим уништавањем кремаљских споменика и цркава, а Иванов је од стресова добио мождани удар. Он се повукао са места директора Оружејне палате, али је задржао позицију научног сарадника и свим снагама настојао да стане на пут продаји антиквитета.

Међутим, после обављених кадровских „чистки“ контрареволуционарних елемената у установама културе, бољшевици су се поново окренули подршци привреде на рачун царских ризница. Гохран је овога пута добио налог да у Оружејној палати пронађе „немузејске“ предмете у вредности од 30 милиона рубаља ради продаје у иностранству.

„Нисам крао, ни продавао, нити скривао драгоцене предмете из палате, али хаоса у папирологији је било, много пропуста и грешака“, писало је у белешци пронађеној код Дмитрија Иванова после његове мистериозне смрти 1930. године. На основу очајничког тона многи су закључили да се Иванов убио због окрутних поступака власти.

Дан после Ивановљеве смрти потписан је указ о конфискацији сто предмета од француског сребра, укључујући и оне које је својевремено он успео да спасе. У јуну 1930. године Гохран је конфисковао преко 300 антикварних предмета и 11 ускршњих Фабержеових јаја.

И наредних пет година бољшевици су пленили и продавали вредну имовину из Оружејне палате. Ипак велики део тог блага, као и Дијамантски фонд и драгоцености које је Иванов успео да сачува, данас представљају културно наслеђе Русије.