4 основне тајне Толстојевог романа „Ана Карењинаˮ

Working Title Films
Савремени руски писац и књижевни критичар Павел Басински написао је својеврстан водич кроз овај сложени роман. Ово су његова основна запажања и открића.
  • Добро дошли на наш Телеграм канал! https://t.me/ruskarec Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон!

Ако једну исту књигу прочитате више пута у различитом узрасту или чак у различитом расположењу, најчешће ћете у њој пронаћи нове детаље и нови смисао. Експерт за стваралаштво Лава Толстоја и аутор његове биографије Павел Басински прочитао је „Ану Карењину“ десетак пута и чинило му се да је сваки пут то сасвим други роман. Тада је одлучио да своја открића и размишљања сакупи у књизи „Истинита прича Ане Карењинеˮ. Ово су нека од његових најзанимљивијих запажања.

Роман је инспирисан Пушкином

После успеха „Рата и мираˮ Толстој је одлучио да настави да проучава историју и напише роман о Петру I. Међутим, није успевао да створи живе ликове, јер му није полазило за руком да доживи сувише удаљено доба. Стваралачка криза донела му је, ипак, надахнуће на другом пољу, у форми „романа из приватног живота и савремене епохеˮ. 1873. године у Толстојевим рукама се случајно нашла књига коју је одложила његова жена Софија Андрејевна. Биле су то Пушкинове „Белкинове причеˮ. Он је почео поново да их чита, при чему га је посебно дирнуо незавршени одломак „Гости су се окупљали у летњиковцуˮ. Ту је описан почетак оперске вечери у високом друштву са изненадним појављивањем извесне даме по имену Вољска, која одмах привлачи општу пажњу. „Она је ужасно хировитаˮ, говоре о њој. Такође круже гласине да има љубавника.

Толстој је био одушевљен тиме што Пушкин „одмах гађа право у метуˮ, уводећи читаоца усред збивања. Одлучује да и сам покуша да примени сличан поступак, а затим му се појављују обриси читавог романа. И док код Пушкина одломак почиње речима „Гости су се окупљали у летњиковцуˮ, Толстојев роман нас уводи у центар радње кратком реченицом: „У кући Облонских права је узбуна.ˮ

У једној од бројних рукописних верзија „Карењине“ Толстој чак почиње од описа монденске вечери и гласина о неверству једне даме. Али на крају одлучује да не почне од ефектне сцене карактеристичне за роман, него од обичне породичне ситуације у кући Облонских. То је споредна линија романа, али, како истиче Басински, „одражава сам живот у његовој непатвореностиˮ.

Узгред, лик Карењине је делимично инспирисан Толстојевим познанством са старијом Пушкиновом ћерком, лепотицом Маријом Гартунг, која је на њега оставила дубок утисак.

Старија Пушкинова ћерка Марија Гартунг (1832-1919) , рад портретисте Ивана Макарова, 1860.

Да ли је „Ана Карењинаˮ плагијат „Мадам Бовариˮ?

Гистав Флобер је свој роман написао 20 година пре „Ане Карењине“. И мада не постоје директни докази да је Толстој читао „Мадам Бовариˮ, сиже је веома препознатљив:  жена изневери племенитог мужа и живот заврши самоубиством (Бовари се отровала). Басински сматра да Толстој намерно не спомиње да познаје овај Флоберов роман. Он је коментарисао друга дела овог аутора, а у разговору са француским новинарима Флобера назвао великим мајстором. Француског писца изоставља и сама Карењина. У разговору са Левином она спомиње да је читала Емила Золу, Алфонса Додеа, али не наводи Флобера, мада овај популарни аутор једноставно није могао да прође незапажено код једне светске даме. Басински сматра да иза овог избегавања стоји сам аутор.

Кадар из филма „Мадам Бовари“, 1949.

Индиректно Толстој даје одговор на могућност плагијата, када говори о француској књижевности: „Не делим став о наследном низу Стендал – Балзак – Флобер. Генији не произилазе један из другог: геније се увек рађа независно од осталих.ˮ

Басински такође детаљно анализира личности Ане Карењине и Еме Бовари, налазећи да су оне готово супротне. Ана је светска дама због које мушкарци губе разум, док Ема само сања да буде таква. Ана је „тајфун који носи са собом и због којег људи страдајуˮ, а Ема безвољна жртва свог сна о великој романтичној љубави.

У Левину је Толстој описао себе

У првој верзији још увек „веома монденског“ романа није постојала линија сижеа о Кити и Левину, а то је заправо још један живот нетипичан за романе, због којег је ова књига толико цењена. Константин Левин је вероватно једини јунак романа који поседује само један и сасвим прецизан прототип: самог аутора. И неуспешна прва просидба Кити, и рад у пољу, и известан Левинов „дивљи“ карактер, све то су сасвим извесно карактеристике Толстојеве личности и детаљи из његове биографије. 

Левин (лево) у филму „Ана Карењина“ 2012.

После Аниног самоубиства, када је према свим канонима роман требало већ да се заврши, Толстој наставља да говори о Левиновој сеоској свакодневици. Најчешће се многобројне екранизације романа завршавају управо на том месту, а завршетак романа који следи одбијао је да објави и Толстојев издавач. Роман је објављиван у деловима у часопису „Руски вестникˮ, а финале није могло бити објављено из политичких разлога. Левин, наиме, негативно оцењује руске добровољце у српско-турском рату 1876-1877. године (где у очајању после Анине смрти одлази и Вронски). Сви су знали да су то мисли пацифисте Толстоја.

Међутим, како би ову одлуку образложио читаоцима, издавач је објавио напомену: „У претходном издању под романом 'Ана Карењина' стоји: 'Завршетак следи'. Али са смрћу јунакиње роман је заправо окончан.“ „Толстој је био бесан! За њега је прича о Левину и Кити била много важнија од приче Ане и Вронског, јер то је била његова прича“, пише Басински.

Сцену бацања под воз Толстој је преузео из стварног живота

Илустрација романа „Ана Карењина“, рад Александра Самохвалова

У руској књижевности женски ликови радије су се бацали у воду, него под воз. „Толстој није сам смислио ову сцену. Била је она сувише радикална за то доба“, сматра Басински. Откуд онда такав обрт?

Недалеко од Толстојевог породичног имања Јасна Пољана налази се црквено гробље на којем почивају чланови Толстојеве породице. Ту се може пронаћи и напуштен надгробни споменик извесне Ане Пирогове. Ова неудата жена од 32 године одлучила је да се баци под воз како би се осветила Толстојевом комшији велепоседнику А. Н. Бибикову, код којег је радила као управитељка домаћинства. Овај је с њом био у љубавној вези, а затим је запросио другу жену. Белешка о овом трагичном догађају налази се у дневнику Толстојеве жене Софије Андрејевне. Како тврди Басински, писац се налазио у анатомској сали приликом сецирања њеног тела и то је на њега оставило снажан утисак (као и на Вронског поглед на мртву Ану).

У ранијој варијанти романа, узгред, тело Карењине је пронађено у реци. „Ниједна од варијанти самоубиства не утиче тако потресно на уобразиљу, као сцена у којој лепа млада жена дозвољава да је прегази громада тешка више тона“, сматра Басински. Касније је то постала култна сцена у позоришту и на филму. Одиграле су је звезде као што су Грета Гарбо, Вивијен Ли, Софи Марсо, Кира Најтли и многе друге. За глумицу то је исто што и за глумца Хамлетов монолог  „Бити ил' не бити“, сматра Басински.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“