Пет филмова који ће вам помоћи да боље разумете историју Русије

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте

„Андреј Рубљов“ (1966)

Култни филм Андреја Тарковског посвећен је великом руском средњевековном иконописцу. О Рубљову се зна врло мало, па је реч о готово потпуно фиктивном филмском јунаку.

Аутори су се својски потрудили и успели да на најуверљивији начин дочарају специфичности друштвеног и верског живота у Русији 15. века са свим његовим сукобима међу кнежевима и разорним походима Монгола.

Тарковски је истраживао један од најтежих периода у историји Русије. Татарско-монголски јарам практично је земљу вратио сто година уназад у њеном развоју, уништио многе занате, унео велики страх међу локално становништво и скоро ставио тачку на Русију. У филму је приказана прекретница у свести народа, касније названа руском ренесансом.

Важну улогу у духовном препороду земље одиграли су монаси, ученици познатог Светог Сергија Радоњешког, међу којима је био и Андреј Рубљов. Завет ћутања кога се годинама придржавао он ће прекршити тек на крају филма. Глумац Анатолиј Солоњицин који је играо чувеног иконописца није говорио читава три месеца како би у тренутку снимања кршења завета ћутања његов глас био храпав.

„Рат и мир“ (1967)

Филмска епопеја Сергеја Бондарчука у четири дела, снимљена по роману Лава Толстоја, један је од навећих пројеката совјетске кинематографије. „Рат и мир“ је 1969. година освојио „Оскара“ за најбољи филм на страном језику.

У снимање филма које је трајало скоро шест година, било је укључено 58 совјетских музеја и 40 индустријских предузећа. Они су израдили девет хиљада аутентичних костима, као и прецизне копије оружја и одличја из времена Наполеоних ратова. Изграђено је и педесет великих сценографија и мостова.

У великим борбама код Аустерлица и Бородина учествовало је петнаесет хиљада војника Совјетске армије, употребљено 23 тоне експлозива и 40 хиљада литара керозина, 15 хиљада ручних димних бомби, две хиљаде мачева, као и 1500 граната. За потребе снимања формиран је 11. посебни кавалеријски пук од 950 људи који је потом коришћен у још десетак филмова наредних година, да би тек 2002. био расформиран.

„Звезда задивљујуће среће“ (1975)

У престоници Руске империје Санкт Петербургу 26. децембра 1825. године избио је устанак племића опозицино настројених према владајућем режиму. Завереници, касније познати као декабристи, нису желели само да спрече да на престо дође Велики кнез Николај, рођени брат преминилог Александра Првог, већ и да се укине самодржавље, донесе устав и оконча кметство.

После гушења устанка и погубљења неколико вођа 120 декабриста протерано је на принудни рад или живот у Сибиру. Многе супруге осуђеника упутиле су се непосредно потом у те крајеве за својим мужевима. О свим тим догађајима и говори филм „Звезда задивљујуће среће“.

„Размишљала сам шта је ту крхку жену натерало да крене тамо“, речи су глумице Ирине Купченко, која је играла Јекатерину, супругу декабристе, кнеза Сергеја Трубецког. „Она све оставља и прелази целу земљу да дође до мужа... Те жене нису себе доживљавале као хероине. Једноставно, сматрале су да су се приликом склапања брака заветовале супрузима да ће бити поред њих и у радости и тузи. Осећање одговорности за судбину земље, сва је прилика, исходиште има управо у одговорности према једном једином човеку“.

„Тихи Дон“ (1957)

Филмска епопеја у три дела снимљена је по роману Михаила Шолохова, руског писца који је 1965. добио Нобелову награду за књижевност. Роман прати трагичну судбину донског козаштва које се нашло у самом епицентру крвавог Грађанског рата на крхотинама Руске империје.

Велики братоубилачки сукоб потпуно је разорио везе међу људима које су деловале чврсто, оставивши пријатеље и чланове породица на различитим странама барикаде. Немилосрдно уништавајући једни друге, ишло су у тим данима син на оца и брат на брата.

Колико су људи и то време били изгубљени види се у лику главног јунака „Тихог Дона“ козака Григорија Мелехова. Не схватајући на чијој је страни истина он прелази из једног у други табор, иде од „црвених“ до „белих“ и обратно. На крају почиње да схвата да му то ништа добро неће донети.

„Официри“ (1971)

Радња филма „Официри“ фокусирана је на пријатељство двојице командира Црвене армије, дуго готово четири деценије. Из предела средње Азије где су се током Грађанског рата борили против банди локалних противника совјетске власти басмача, судбина их је одвела до Кине која је одолевала налетима јапанске војске и на крају на фронтове Великог отаџбинског рата против нацистичке Немачке.

Георгиј Јуматов који је играо главног јунака, Алексеја Трофимова, није само слушао приче о рату, већ био и активни учесник у борбама за Крим, заузимању Букурешта, Будимпеште и нападу на Беч. У једној сцени филма Алексејева жена, по његовом повратку из Шпаније, где су се совјетски борци борили на страни републиканаца, на мужевљевим леђима угледа ожиљке рањавања. Био је то прави ожиљак глумца Јуматова од рањавања у Другом светском рату.

„Официри“ су постали један од култних филмова совјетске кинематографије, подстакавши омладину да масовно улази у редове Совјетске војске. Реплика једног од јунака филма који каже да „постоји такво занимање, одбрана отаџбине“, ушла је у свакодневни говор.

Драги читаоци,
У новонасталим околностима наш сајт и наш Facebook налог могу бити подвргнути ограничењима или блокади. Да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи