После Стаљинове смрти у СССР-у дошло је до такозваног отопљавања, либерализације друштвеног и политичког живота, а на филму поново постало могуће ауторско изражавање. Појавила се читава плејада редитеља који су названи совјетским новим таласом. Сви су завршили ВГИК, прву на свету филмску школу, и себе доживљавали као припаднике светске кинематографије.
Један од најзначајнијих редитеља совјетског новог таласа
Тарковски није само најпознатији, него и најнебичнији његов представник. У својим радовима створио је препознатљив визуелни стил, а његова упорна религиозно-морална трагања била су крајње необична за совјетску кинематографију. На његовом споменику на гробљу Сент-Женевјев де Буа крај Париза уклесано је „Човеку који је видео анђела“.
Арсениј Тарковски, 1975.
Владимир Богданов / МАММ / МДФ / Russia in photoАрсеније Тарковски дуго је био познат као преводилац оријенталне поезије, а своју прву поетску збирку објавио тек са 55 година. Данас се сматра једним од највећих послератних песника. Тарковски старији је имао сложен однос са сином, будући да је напустио породицу када је Андреј био дете. Филм „Огледало“ базиран је на тим успоменама из детињства.
Славни редитељ је ценио очев поетски дар и користио његове песме у три своја филма. Једна од њих је „Ево и лето је прошло“ на чије стихове је у време перестројке компонована музика и била хит. У „Сталкеру“ стихове рецитује Александар Кајдановски који игра главну улогу.
Постао је светски познат већ као тридесетогодишњак, када је 1962. године сензационално освојио венецијанског „Златног лава“ са филмом „Иваново детињство“, ратном драмом о дечаку који постаје извиђач. Овај филм почео је да снима други редитељ, али је снимање пропало. Тарковски је у сарадњи са коаутором преправио сценарио и снимио поново сав материјал. Иронијом судбине ова награда остаће највеће његово признање у каријери. Совјетски чиновници нису му дозвољавали да са својим филмовима учествује у такмичарским програмима фестивала.
Целокупан стваралачки период редитељевог живота протекао је у знаку борбе против цензуре. Његови сценарији нису реализовани или су били исправљани и бункерисани. Током двадесетогодишње каријере у СССР-у снимио је свега шест играних филмова. На крају је емигрирао, али је у иностранству направио само један филм, „Жртвовање“ (1986). Умро је од рака плућа у Паризу са 54 године.
У то време, ма како чудно изгледало, њему је омогућавано оно што другима није. Чак ни функционери нису могли потпуно да игноришу његов таленат. После успеха „Ивановог детињства“ дојучерашњи дебитант добио је прилику да сними „Андреја Рубљова“ (1966), изузетно скуп, велики филм о чувеном руском иконописцу са нејасним изгледима на комерцијални успех. Због техничке грешке и стваралачких проблема снимање „Сталкера“ је двапут прекидано, међутим Тарковски је добио буџет за трећи покушај, што је пример без преседана (филм је приказан 1979. године).
Тарковски је у младости упао у лоше друштво, па га је мајка послала на годину дана у геолошку експедицију. Једном је током ноћи у колиби чуо загонетни глас који му је два пута поновио да напусти колибу. Када је Тарковски послушао и изашао, на његово склониште пао је стари бор и разнео колибу у парампарчад. Редитељ је почео да верује у предсказања, интересовао се за паранормалне психичке феномене, комуницирао са екстрасенсима, а тема хипнозе и екстрасензорне перцепције нашла је место у његовим филмовима.
„Соларис“ Тарковског (1972) слови као класик научнофантастичног жанра. Међутим, пољски писац Станислав Лем који је измислио планету-океан, непријатељски је био раположен према филму, због померања тежишта. „Тарковски није снимио „Соларис“, него „Злочин и казну“, приметио је он. Ипак, филм је без сумње, допринео популаризацији књиге. Џејмс Камерон је дуго сањао да сними своју верзију, а Стивен Содерберг и снимио.
Тарковски се у „Сталкеру“ још више удаљио од изворног текста - романа „Пикник поред пута“ браће Стругацки, али они се нису љутили јер су и сами написали више рука сценарија. Они су у Америци 2016. године покушали да сниме серију ослоњену на текст, али пројекат се завршио на пилот серији. Прошле године у Јапану је емитована аниме серија у 12 наставака Otherside Picnic, инспирисана руским романом.
Тарковски је био изузетно захтеван према себи и свом окружењу, посебно колегама у струци. Његови дневници пуни су пежоративних оцена стваралаштва совјетских и светских редитеља, од Стенлија Кјубрика до Вудија Алена. Ни најмање му није било неугодно да лично изговори много тога. Када је Ларс фон Трир, велики поштовалац Тарковског свом узору показао филм „Елементи злочина“ овај га је без устезања назвао „апсолутним г.....“.
Ингмар Бергман био је узор Тарковском. Притом је осећање усхићења и уважавања било узајамно. Шведски класик је руског редитеља карактерисао као великог мајстора седме уметности. Радећи на свом последњем ремек-делу „Жртвовање“, Тарковски је ангажовао целокупну Бергманову екипу од тумача главне улоге Ерланда Јозефсона до администратора. Чак је желео и да снима на острву Фаро на коме је Бергман живео и снимао филмове, али због близине војне базе није добио дозволу, па се зауставио на оближњем острву Готланд.
Најзанимљивије је да се Бергман и Тарковски заправо никада нису ни срели лично. Ипак, једном су се у исто време нашли на истом месту, у биоскопу у Стокхолму, али су се мимоишли.
Александар Кајдановски у улози Сталкера
Russian Look/Global Look PressРукопис и стил Андреја Тарковског са свим оним дугим, развученим кадровима, налик сновиђењима, апсолутно су препознатљиви. У Оксфордском речнику постоји чак и реч tarkovskian – „отприлике у маниру Тарковског“. Многи редитељи у свету заиста развијају његов филмски језик у својим остварењима. Тако је, између осталог, и у Русији. Само са снимања „Сталкера“ поникла су два редитеља, по духу и стилу блиска великом уметнику. То су Александар Кајдановски (играо Сталкера) и Константин Лопушански (био стажер на снимању).
Осим тога термин „наследник Тарковског“ може се сматрати прелазном титулом којом се одаје признање свакој новој звезди ауторског филма у Русији, без обзира да ли поменути редитељ фактички то јесте. Тим епитетом били су овенчани и Александар Сокуров и Андреј Звјагинцев. Истина обојица су били славодобитници Венецијанског фестивала.
По мотивима „Сталкера“ настала је истоимена серија survival horror компјутерских игара. На утицај Тарковског више пута указивао је јапански дизајнер игара Хидео Коџима аутор Metal Gear и Death Stranding. Велики поклоник руског редитеља остао је и Оши Мамору, творац аниме франшизе „Дух у оклопу“ (у стилу Тарковског је нарочито његов играни филм „Авалон“). У две аниме-серије Moonlight Mile и Blue Dragon: Tenkai no Shichi Ryuu постоје јунаци са презименом Тарковски.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
