Једна од првих руских феминисткиња, Гипијус је покушавала да изађе из родних оквира и разбије стереотипе о женама. Она је волела да шокира публику појављивањем у мушком оделу, знала да говори о себи у мушком роду, нарочито када је поезијa била у питању. Исто тако умела је да носи и изузетно женствене хаљине.
Као и њен муж писац Дмитриј Мерешковски била је филозоф, залагала се за духовну слободу и слободну љубав и постала један од идеолога и изразитих представника руског симболизма у поезији. „Волим себе као бога“, скандалозно је изјављивала у својим стиховима занимајући се за индивидуализам.
Њихов стан у Кући Мурузија у Санкт Петербургу био је мека уметника у северној руској престоници. После револуције 1917. године заједно са мужем емигрирала је и у Паризу наставила да будe стожер руске културе, окупљајући око себе сународнике који су напустили отаџбину. У совјетској земљи декадентни стихови Зинаиде Гипијус нису штампани.
Стваралаштво Марине Цветајеве умногоме је одредила средина. Рођена је у Москви у уметничкој породици, окружена музиком и уметношћу. Маринин отац био је историчар уметности и оснивач Музеја ликовних уметности који носи име Пушкина, а мајка пијанисткиња. Можда су управо стога стихови Цветајеве толико музикални, а стваралаштво неодвојиво од њеног живота.
И као што је њен живот био испуњен истинским трагедијама, таква је и Маринина поезија, нервозна, испрекиданих стихова вечно немирног и напаћеног човека. Прожетa потресном отвореношћу осећања и љубавних патњи. Ћерка Марине Цветајеве умрла је од глади за време Грађанског рата. После емиграције вратила се у СССР 1939. године у најгоре време Великог терора. Муж јој је био ухапшен, а друга ћерка петнаест година провела у ГУЛАГ-у и прогону. Марина Цветајева је извршила самоубиство.
На стихове њене песме „Драго ми је што нисам ја та због које патите“ компонована је музика, а ова романса се може чути и у једном од најпопуларнијих совјетских филмова свих времена „Иронији судбине“ Елдара Рјазанова који се деценијама редовно емитује на телевизији у новогодишњој ноћи.
Име Цветајеве неодвојиво је од имена Ахматове. Толико различите песникиње које су притом формулисале поетски језик целог једног века. И рана поезија Ахматове фокусиранa је на љубавне драме да би временом прерасла у грађанску лирику о судбини народа и земље.
Муж Ане Ахматове нашао се на удару репресије, син био ухапшен, а песникиња преживела блокаду Лењинграда и дуге године забране објављивања поезије. Редови очајних жена које покушавају да сазнају о судбини својих синова и мужева у време Великог терора рефлектовани су у њеној најпознатијој поеми „Реквијем“.
Маркантан песникињин профил постао је нека врста заштитног знака, а њене портрете радили су Кузма Петров Водкин, Амадео Модиљани, Натан Алтман и многи други виђени сликари тог времена.
Рођена је у Москви у јеврејској породици, студирала на Казанском универзитету и радила као новинар. Године 1937-е била је ухапшена због наводног чланства у терористичкој организацији. Као „отац и мајка непријатеља народа“ ухапшени су и њени родитељи.
Десет година у затворима и логорима и још деценију без могућности да се врати у родну Москву, Гинзбург је иза себе оставила једно од првих сведочанстава о зверствима совјетског казненог система и репресијама. Њен роман „Стрма маршрута“ садржи шокантне описе понашања према женама у затворима, као и истините приче о томе зашта се све у Стаљиново време могло завршити у затвору (рецимо, ако нисте денунцирали комшију).
Прво издање књиге појавило се у Милану 1967. године, а у Совјетском Савезу тек после ауторкине смрти, крајем осамдесетих година прошлог века. Књигу је успео да види како се Гинзбург и надала, њен син, познати писац Василиј Аксјонов.
Живот дуг готово цео један век подразумевао је бројне готово невероватне обрте. Берберова је рођена и одрасла у Петербургу. Један од њених мужева био је истакнути песник Сребрног века Владислав Ходасевич. После Револуције 1917. године пар је напустио Русију и дуго живео у Паризу, заузимајући централно место у културном животу руске емиграције. У селу надомак француске престонице Нина је провела дане немачке окупације.
Иако није знала ни реч енглеског, 1950. године одлучује да оде у САД. Језик је врло брзо научила и почела да издаје алманах посвећен руској интелигенцији и предаје руски језик и књижевност на неколико америчких универзитета.
Аутобиографија Берберове „Курзив јe мој“, њено најпознатије дело, представља ризницу документарних сведочанстава о времену и савременицима. Берберова је написала и неколико романа и једну од првих биографија Петра Чајковског у којој је отворено говорила о његовој хомосексуалности, као и књигу „Гвоздена жена“ о троструком агенту тајних служби СССР-а, Немачке и Енглеске, баронеси Мури Будберг, љубавници Максима Горког и потом Херберта Велса.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
