- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
Зинаида Гипијус (1869-1945)
Јавно власништво
Једна од првих руских феминисткиња, Гипијус је покушавала да изађе из родних оквира и разбије стереотипе о женама. Она је волела да шокира публику појављивањем у мушком оделу, знала да говори о себи у мушком роду, нарочито када је поезијa била у питању. Исто тако умела је да носи и изузетно женствене хаљине.
Као и њен муж писац Дмитриј Мерешковски била је филозоф, залагала се за духовну слободу и слободну љубав и постала један од идеолога и изразитих представника руског симболизма у поезији. „Волим себе као бога“, скандалозно је изјављивала у својим стиховима занимајући се за индивидуализам.
Њихов стан у Кући Мурузија у Санкт Петербургу био је мека уметника у северној руској престоници. После револуције 1917. године заједно са мужем емигрирала је и у Паризу наставила да будe стожер руске културе, окупљајући око себе сународнике који су напустили отаџбину. У совјетској земљи декадентни стихови Зинаиде Гипијус нису штампани.
Марина Цветајева (1892-1941)
Петар Шумов / Јавно власништво
Стваралаштво Марине Цветајеве умногоме је одредила средина. Рођена је у Москви у уметничкој породици, окружена музиком и уметношћу. Маринин отац био је историчар уметности и оснивач Музеја ликовних уметности који носи име Пушкина, а мајка пијанисткиња. Можда су управо стога стихови Цветајеве толико музикални, а стваралаштво неодвојиво од њеног живота.
И као што је њен живот био испуњен истинским трагедијама, таква је и Маринина поезија, нервозна, испрекиданих стихова вечно немирног и напаћеног човека. Прожетa потресном отвореношћу осећања и љубавних патњи. Ћерка Марине Цветајеве умрла је од глади за време Грађанског рата. После емиграције вратила се у СССР 1939. године у најгоре време Великог терора. Муж јој је био ухапшен, а друга ћерка петнаест година провела у ГУЛАГ-у и прогону. Марина Цветајева је извршила самоубиство.
На стихове њене песме „Драго ми је што нисам ја та због које патите“ компонована је музика, а ова романса се може чути и у једном од најпопуларнијих совјетских филмова свих времена „Иронији судбине“ Елдара Рјазанова који се деценијама редовно емитује на телевизији у новогодишњој ноћи.
Ана Ахматова (1889 - 1966)
Мојсеј Напелбаум / Sputnik
Име Цветајеве неодвојиво је од имена Ахматове. Толико различите песникиње које су притом формулисале поетски језик целог једног века. И рана поезија Ахматове фокусиранa је на љубавне драме да би временом прерасла у грађанску лирику о судбини народа и земље.
Муж Ане Ахматове нашао се на удару репресије, син био ухапшен, а песникиња преживела блокаду Лењинграда и дуге године забране објављивања поезије. Редови очајних жена које покушавају да сазнају о судбини својих синова и мужева у време Великог терора рефлектовани су у њеној најпознатијој поеми „Реквијем“.
Маркантан песникињин профил постао је нека врста заштитног знака, а њене портрете радили су Кузма Петров Водкин, Амадео Модиљани, Натан Алтман и многи други виђени сликари тог времена.
Јевгенија Гинзбург (1904-1977)
Александар Лес / TASS
Рођена је у Москви у јеврејској породици, студирала на Казанском универзитету и радила као новинар. Године 1937-е била је ухапшена због наводног чланства у терористичкој организацији. Као „отац и мајка непријатеља народа“ ухапшени су и њени родитељи.
Десет година у затворима и логорима и још деценију без могућности да се врати у родну Москву, Гинзбург је иза себе оставила једно од првих сведочанстава о зверствима совјетског казненог система и репресијама. Њен роман „Стрма маршрута“ садржи шокантне описе понашања према женама у затворима, као и истините приче о томе зашта се све у Стаљиново време могло завршити у затвору (рецимо, ако нисте денунцирали комшију).
Прво издање књиге појавило се у Милану 1967. године, а у Совјетском Савезу тек после ауторкине смрти, крајем осамдесетих година прошлог века. Књигу је успео да види како се Гинзбург и надала, њен син, познати писац Василиј Аксјонов.
Нина Берберова (1901-1993)
Armenian Museum of Moscow and Culture of Nations
Живот дуг готово цео један век подразумевао је бројне готово невероватне обрте. Берберова је рођена и одрасла у Петербургу. Један од њених мужева био је истакнути песник Сребрног века Владислав Ходасевич. После Револуције 1917. године пар је напустио Русију и дуго живео у Паризу, заузимајући централно место у културном животу руске емиграције. У селу надомак француске престонице Нина је провела дане немачке окупације.
Иако није знала ни реч енглеског, 1950. године одлучује да оде у САД. Језик је врло брзо научила и почела да издаје алманах посвећен руској интелигенцији и предаје руски језик и књижевност на неколико америчких универзитета.
Аутобиографија Берберове „Курзив јe мој“, њено најпознатије дело, представља ризницу документарних сведочанстава о времену и савременицима. Берберова је написала и неколико романа и једну од првих биографија Петра Чајковског у којој је отворено говорила о његовој хомосексуалности, као и књигу „Гвоздена жена“ о троструком агенту тајних служби СССР-а, Немачке и Енглеске, баронеси Мури Будберг, љубавници Максима Горког и потом Херберта Велса.