Загонетни камени лавиринти на северу Русије

Legion Media
Древни људи брижљиво су по земљи постављали камење у виду спиралних шара које данас проналазе у Карелији, Архангелску и Мурманској области. Намени ових грађевина посвећене су читаве научне студије.

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Велико Зајацко острво једна је од главних знаменитости Соловецког архипелага која привлачи туристе из целе земље. Далеко од цивилизације, на обали Белог мора, овде се налазе највећи у Европи лавиринти, стотине камења поређеног у облику спирале. Сличне конструкције научници и мештани проналазе у многим местима Руског севера. Ко их је направио и у коју сврху?

Ко је саградио лавиринте?

Слични лавиринти налазе се у целом свету, међутим, највећи број концентрисан је на Соловецким острвима (Архангелска област), око 35, од чега је 14 на Великом Зајацком острву. Поред ових лавирината пронађене су стотине хумки, нагомиланог камења и долмена, што говори о томе да су острва архипелага у Белом мору раније била насељена.

Као што је познато у првом миленијуму пре наше ере на Соловецким острвима живела су лапонска номадска племена која нису била њихови први житељи, јер су научне анализе предмета потврдиле трагове присуства људи већ у седмом и шестом миленијуму пре наше ере. Лавиринти потичу отприлике из периода другог и првог миленијума пре наше ере, односно били су по свој прилици саграђени пре Сама (Лапонаца) или Протосама... Међутим, поједине камене композиције могле су да се појаве и касније.

Лавиринти су често проналажени и на острвима архипелага Кузов у Карелији и у близини града Кандалакша у Мурманској области. Лавиринти се срећу и у неким регионима у Сибиру. Сви они се налазе на острвима или ушћу река, односно поред воде.

Лавиринти су међусобно разликују, могу бити са једном или две спирале, концентрични, са крстастим пресеком.

Пречника од пет до тридесет метара. Из даљине нису лако уочљиви, најбоље се виде одозго. Камење од кога је направљен лавиринт ничим није фиксирано, никаквим малтером или било чим сличним. Само камење природног је облика и већина је без трагова обраде.

Шта кажу научници?

Први описи северних лавирината датирају с почетка 19. века, мада се помињу, рецимо, још средином 16. века у појединим предањима (једно од првих пронађено је у записима о преговорима са Швеђанима 1552. године). Раније су називани вавилонима због сложеног облика. Ево шта је 1883. године тим поводом записао лекар и члан Руског географског друштва Александар Јелисејев. „По нашем мишљењу, ови лавиринти, као и друге камене творевине нашег севера, треба уврстити у потпуно оригиналне мегалитске грађевине, а могу да буду постављене поред кромлеха или обичних камених кругова без централног објекта, као и поред великоруских кургана... Мање или више одређена позиција вавилона указује на то да су припадали одређеној групи народа. Сложена форма конструкција има, без сумње, симболично значење или митску подлогу. Спирала сложена од камена, без краја, по аналогији са симболичном бесконачном линијом код других народа, аријских и црначких, може да симболизује и бесконачност света, и змију, као принцип зла“. 

Он такође указује да неки северни народи лвиринте сматрају светим местима.

За ове лавиринте заинтересовао се 1925. године етнограф Николај Виноградов који се на Соловецким острвима нашао на издржавању казне, али му је било дозвољено да излази ван затворских зидина. Он се пажљиво упознао са неколико острва, подробно описавши већину лавирината и истакавши да се разликују како по форми, тако и по оријентацији на одређене стране света, па су могли да буду подигнути у различите сврхе, како култне, тако и симболичке. И дан-данас то је најдетаљнији научни опис лавирината.

Други сужањ Соловецких острва, свештеник и филозоф Павле Флоренски, тридесетих година прошлог века, изнео је претпоставку да су лавиринти представљали споменике који не дозвољавају души да се врати у свет живих. Археолошка ископавања оповргла су ову тезу.

Ритуали или свакодневица?

Научници ни данас нису открили тачну намену поменутих лавирината. Многи савремени истраживачи сматрају да су ове грађевине имале ритуални смисао. Спирала је један од најстаријих симбола у целом свету, на одређене начине присутан у готово свим културама и врло често повезан са обредима, рецимо иницијацијом.

Такозвана искушења лавиринта присутна су у старогрчком епу (сећате ли се приче о Минотауровом лавиринту?) и средњевековној хришћанској традицији као симбол искупљења грехова (сачувани у катедралама у Шартру и Амијену у Француској). Пролазећи кроз лавиринт човек се опрашта од своје прошлости, откривајући истовремено нешто ново.

Међутим, поред ритуала, лавиринти, или бар неки од њих могли су имати практичну сврху. Совјетски археолог Нина Гурина, која је проучавала карелијске и мурманске лавиринте, сматра да су били намењени риболову. Раније је ниво воде, највероватније, био виши и у такве камене клопке могле су да се затворе рибе, док су људи радили нешто друго.

У овом видео снимку руски блогери покушавају да направе камену клопку за рибу по технологији индијанског племена из Канаде, нешто другачију по форми, али ипак лавиринт. Како кажу, требало им је свега 20 минута.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“