„Ова земља је учинила чуда. Лојд се пронашао овде“, записала је Маргарет Гласко о свом сину Лојду Патерсону који је 30-их година напустио САД и отишао у Совјетски Савез. Упркос томе што је у Русији било време Стаљинових чистки, за њега је то било безбедније место. Барем му није претила опасност од Кју Кукс Клана.
Лојд Патерсон је био унук роба. Школовао се за сценског дизајнера на позоришном колеџу за црнце у Вирџинији. Међутим, колеџ је затворен после штрајка студената и скандала са њиховим наставником који је припадао Кју Кукс Клану.
Након тога Лојд је случајно видео оглас у којем је Совјетска Русија тражила групу младих Афроамериканаца за филмски пројекат. Лојд је са још неколицином Афроамериканаца у потрази за расном једнакошћу, послом и бољим животом 1932. године отишао у Совјетски Савез.
Лојд Патерсон (трећи ред, други здесна) и његове колеге на путу за Москву
Патерсон је почео да ради као глумац у совјетском филму „Црно и бело“, који је имао за циљ да прикаже амерички расизам. Од пројекта се, међутим, одустало. Ипак, Лојд је остао у Совјетском Савезу, научио руски и оженио се совјетском модном дизајнерком Вером Араловом.
Лојд и Вера су добили троје деце. Он је наставио да ради као глумац и дизајнер ентеријера. Затим је постао радио водитељ, међу првима у совјетском програму на енглеском језику. Његова радијска каријера брзо је напредовала.
Вера Аралова Пaтерсон са синовима Џејмсом и Томом
Када је почео Други светски рат, Вера и деца су евакуисани у Сибир, док је Лојд остао у Москви. Приликом бомбардовања је рањен и евакуисан на Урал, а затим на Далеки исток. Међутим, 1942. године, тачно десет година после доласка у СССР, преминуо је због компликација од рањавања.
Лојд Патерсон и његов син Џејмс
Један од Лојдових синова Џејмс рођен је 1933. године. Са само три године глумио је у јако популарном совјетском филму „Циркус“ (1936) и тако постао најпознатије црно дете глумац у руској историји.
Филм је величао совјетску расну толеранцију. Према заплету, након што је родила црно дете, америчка циркуска уметница бива прокажена. Као гостујући уметник одлази у совјетску Москву где проналази уточиште, срећу и љубав. У овом кадру видимо како је њен црни дечак топло прихваћен у совјетској земљи.
Кадар из филма „Циркус“, где видимо Џејмса и његову филмску мајку Љубов Орлову
Мада је филм био невероватно популаран у СССР-у и Џејмсу донео славу, он није наставио глумачку каријеру. Патерсон Млађи је сањао о мору, па је завршио престижну Нахимовску војну морнаричку академију. Постао је подморнички официр, док је у слободно време писао песме.
Џејмс као кадет морнаричке школе
Када је 1963. године објавио прву збирку песама „Русија. Африка“, Џејмс је одлучио да напусти војну службу и упише се на Институт за књижевност „Максим Горки“. Постао је совјетски песник, члан совјетског савеза писаца и редовни аутор у књижевним часописима. Путовао је по Русији и читао своје песме. Такође је у Комсомољску на Амуру на Далеком истоку Русије поставио меморијалну таблу у част свог оца.
1964. године Џејмс Патерсон је одлучио да објави „Хронику леве руке“, мемоаре своје баке Маргарет Гласко.
На корицама књиге је фотографија Џејмса Патерсона са његовом баком Маргарет Гласко у Москви, 1935.
Маргарет Гласко је била ћерка Патрика Хагера. Он је био ванбрачно дете власника плантаже и такође жртва ропства. Као беба чудом је преживео након што га је жена власника плантаже бацила у ватру (мада је тешко повредио десну руку). Суочен са неправичношћу свог положаја и економском потчињеношћу, није могао да прихвати живот у ропству и борио се за своја права. На крају је успео да откупи своју земљу.
Маргарет је такође трпела због расне сегрегације и напорно радила како би сину пружила образовање које сама није могла да добије. Убрзо се њен син Лојд преселио у СССР, а Маргарет му се придружила. Радила је неколико година у фабрици ауто делова у Русији.
Додајући сопствене коментаре сећањима своје баке, Џејмс Патерсон је књигу објавио у Русији.
За време пандемије ковид-19 Ејми Балард, пензионисана запослена Музеја Смитсонијан у Вирџинији, пронашла је чланак у часопису Los Angeles Review of Books под насловом „Само један је остао: Разговор са Џејмсом Лојдовичем Патерсоном о филму 'Циркус' Григорија Александрова“. Тада се сетила да је пре више година присуствовала предавању о Афроамериканцима који су се преселили у Совјетски Савез, где је споменуто и његово име.
Сазнала је да се господин Патерсон 90-их година преселио са мајком у САД. После распада СССР-а они су као песник и модна креаторка тражили финансијску стабилност. Такође је сазнала да је Вера Аралова преминула 2001. године у Америци.
Ејми Балард је интервјуисала Патерсона који данас живи у Вирџинији. „Причао ми је о мајци и оцу који му и данас недостају много година после смрти. Такође ми је рекао да му недостаје руска храна и чоколада коју је јео као дете“, каже Ејми.
Џејмс Патерсон у Вашингтону
Заједно су преврнули гомиле папира, породичних фотографија и песама из његовог времена у Вашингтону. „Размишљала сам о томе да, мада је господин Патерсон имао привилегију да буде филмска звезда, то његово искуство је потекло из борбе више генерација на америчком тлу“, рекла је Ејми.
Ејми Балард је иницирала и координисала енглески превод књиге Патерсонове баке. Са својим тимом ентузијаста приредила је превод оригиналних мемоара, као и писама Лојда Патерсона његовој породици. Такође су издању додали животну причу Џејмса Патерсона у фотографијама.
Књига „Хроника леве руке“ са поднасловом „Пут афроамеричке породице од ропства до руског Холивуда“ објављена је 2022. године у САД (код издавача New Academia Publishing).
Приказујући неиспричану причу из историје Афроамериканаца, књига такође износи мало познату епизоду из живота црнаца у Совјетском Савезу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
