Чим је из унутрашњости прешао у Петербург, млади Гогољ потрудио се да прати моду. Чинио је то са претераном забринутошћу и трошио много снаге и новца, кога је и без тога имао мало. Свом најбољем пријатељу Герасиму Висоцком писао је: „Хтео сам још да те замолим једну ствар. Да ли код вас у Петрограду може да се наручи код најбољег кројача добар фрак по последњој моди. Напиши ми, молим те, који су код вас модерни материјали за прслуке и панталоне. Која боја је модерна за фракове“.
Гимназијски професор Иван Калужински сећао се једног занимљивог детаља. „Гогољ је идући по гимназији, стално са обе руке, као случајно, ширио пешеве капутића како би се видела постава“. А постава је, наравно,била најмодернија.
Осим тога млади Гогољ се шишао кратко. На глави му је стрчао један чуперак, а по речима његових ученика, писац је у младости био сав саздан од „оштрих противречности помодарства и немара“. Чуперак му се није допадао па је пустио косу и бркове, по којима је и остао упамћен. Сматра се да је то учинио да би сакрио дуги танки нос кога се стидео. Колико је oвo тумачење аутентично не зна се поуздано, али постоји сведочење да је о свом изгледу Гогољ говорио као о „смешној физиономији“.
Пре него што је постао најуспешнији писац у руској књижевности, Лав Толстој је био у војној служби као артиљеријски официр и учествовао у Кримском рату 1854-1855. године. То је умногоме утицало на његов тадашњи изглед. Иначе, изглед официра у Руској империји одређивао је низ правила која су искључивала бујну длакавост и косу на лицу и глави, па је млади Толстој увек био глатко избријан и уредно подшишан.
Међутим, официрска дужност га је оптерећивала, више пута је размишљао да се повуче из службе, а његова бунтовничка природа већ тада била је увелико уочљива. Старешине су са Толстојем стално биле у сукобу. Гроф је понекад заборављао да официри морају да имају сва дугмад закопчана. Старији официр Ј. И. Одаховски у својим мемоарима писао је како је Толстој ружно изгледао и да су томе нарочито доприносиле његове велике клемпаве уши, али да је говорио врло лепо, течно и духовито, чиме су многи били одушевљени.
Када је напустио службу Толстој је одмах почео да пушта браду, једну од најчувенијих у руској књижевности и култури. Променио је и гардеробу. Гроф је одустао од племићке одоре и носио једноставну одећу која је била готово идентична сељачкој.
Млади Достојевски није носио браду и разликовао се од уџбеничког изгледа замишљеног аскете са мученичким ореолом. Напротив, људи из његовог окружења у то време нису видели никакве „племените“ аристократске црте на његовом лицу, нити су му комплиментирали.
Сам Достојевски био је још критичнији, назвавши себе „квазимодом“. Војну школу завршио је у чину инжењеријског заставника и поштовао наређење о бријању војника. 1849. године прогнан је у Сибир као петрашевац, припадник познатог опозиционог кружока. У прогонству је поново био у војној служби, прво као војник, а онда подофицир и шишао се кратко. Вратио се после десет година. Петербург га је дочекао хладно.
Достојевски је био заборављен, а његови подофицирски бркови су изгледали крајње провинцијски. Светла, ретка коса коју је стално мазао и заглађивао на челу се потпуно проредила.
Одлучио је да започне нови живот пуштањем браде. У то време у Русији је брада значила да онај ко је носи нема никакве везе са државним системом. Чиновницима је брада била забрањена. Али Достојевски није успео да однегује густу браду. Ретка брада срдила је писца који је почео брижљиво да води рачуна о изгледу.
Револуција из 1917. године није само заувек променила живот писца Ивана Буњина, него и његов изглед. Нови имиџ, успут, био је очигледно одраз „краја бел епок“.
Буњин је још пре револуције обезбедио место у књижевности, био популаран на Западу и уврстио се у књижевну елиту. На фотографијама из тог доба он изгледа као денди, са шиљатом шпанском брадицом, елегантном гардеробом, уштирканим оковратником, кицошким брковима. Међутим, будући племић и конзервативац, Иван Буњин није прихватио револуцију и емигрирао је у Париз. А то је значило и крај лажној боемији и снобизму карактеристичним за круг људи којима је припадао.
У моду је улазила једноставност и строгост двадесетих година и писац ју је прихватио, раскрстивши са старомодном длакавошћу и као и сви други бријући цело лице. 1933. године постаће први Рус који је добио Нобелову награду за књижевност. Његов књижевни стил који вуче корене из 19. века не мења се, али у својим сећањима на стару Русију све чешће се дотиче тема несрећне љубави, усамљености, деградације и смрти. Мења се и Буњинов изглед, бивајући мрачнији.
Дуг пишчев живот био је својеврсно поприште културних и политичких страсти. Највероватније због слабог, неодлучног карактера, Тургењева је прво омаловажавала мајка, племкиња деспотског понашања из старинске породичне лозе, а затим половина књижевне заједнице. Само онај кога је мрзело, није Тургењева називао „лажљивцем“, „лицемером“ и „плагијатором“. Спољашност и црте лица пишчеве само су подстицали на такво понашање.
Имао је пискав глас, који не одговара витешкој грађи, глатко избријано лице и малу, готово неприметну браду. Тургењев је према тим параметрима надобудно изгледао. Његову гардеробу чиниле су кравате јарких боја и златна дугмад. Веш је мењао и двапут дневно и стално се брисао сунђером натопљеним колоњском водом.
Браду и косу почео је да пушта 1840 године, на шта је његово окружење позитивно одреаговало, нарочито када су почеле да се појављују племените седе власи.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
