Хришћанство које је дошло из Византијске империје ширило се у старој Русији много пре званичног крштења земље, које је иницирао кијевски кнез Владимир 988. године. Према неким подацима још крајем деветог века нову веру прихватили су кијевски владари Асколд и Дир са племићима и делом народа. Поуздано се зна о крштењу кнегиње Олге која је је Кијевском Русијом владала средином десетог века.
Први војни сукоб Русије и Монголске империје догодио је 31. маја 1223. године на реци Калка, на простору данашње источне Украјине. Ујединивши се са номадима Куманима Руси су покушали да зауставе освајаче на прилазима својој територији, али су претрпели страшан пораз. Погинуло је дванаест кнежева, а од целокупне војске остао је тек њен дести део. Међутим, без обзира на пораз, упад Монгола у Русију није се догодило. До њега је дошло четрнаест година касније.
Осмог септембра 1380. године московски кнез Дмитриј Иванович до ногу је поразио војску монголског војсковође Мамаја у Бици на Куликовом пољу, 270 километара јужно од Москве, чиме је направљен важан корак у ослобођењу Русије од владавине ханова. Легенда каже да је сукобу претходио двојбој најснажнијих ратника са обе стране, монаха Пересвета и војника Челубеја. Противници су један другог на смрт изболи копљима после чега је Монгол пао из седла, а коњ бољара донео свог погинулог господара у редове руске војске.
Крајем шездесетих година седамнаестог века у Руској држави избио је велики устанак сељака и козака који су устали против све јачег феудалног угњетавања. На чело такозваног Сељачког рата стао је козачки атаман Степан Разин. Устаници су успешно деловали на подручју слива реке Волге и чак се спремали да крену на Москву, али су разбијени под зидинама Симбирска, данашњег Уљановска. Разин је ухваћен у априлу 1671. године и одмах пребачен у престоницу. После бруталног мучења на Црвеном тргу одсечени су му глава, руке и ноге.
Почетком осамнаестог века Русија, Саксонија, Реч Посполита и Данско-норвешко успротивили су се хегемонији Шведске на Балтичком мору. Ипак, Северни рат за савезнике у почетку уопште није није био лак. Тридесетог новембра 1700. године у бици код Нарве млади краљ Карл Дванаести потукао је до ногу руску војску. Победа се са Швеђаним ружно поиграла, јер су поверовали да је са царем Петром Великим готово. А у ствари, после пораза код Нарве Петар је започео модернизацију и преоружање своје војске што је на крају довело до његовог трујумфа у Полтавској бици 1709. године.
Блиски сарадник Петра Првог Александар Меншиков био је један од најутицајнијих државника у Русији у првој половини 18. века. Кнез је после императорове смрти 1725. године практично водио земљу, када је на престо дошла његова супруга Катарина Прва. Меншиков, међутим, није још дуго поживео. После императоркине смрти, 1727. године изгубио је битку за власт и био прогнан у Сибир где је после две године завршио живот.
Заузимање Москве од стране Наполеонове Велике армије у Отаџбинском рату 1812. није довело до капитулације Русије чему се француски император топло надао. Током готово три недеље Банапарте се налазио у граду узалуд чекујући изасланике цара Александра Првог са предлозима о склапању мира. Међутим с доласком хладних дана ситуација је по његову војску постајала све критичнија. Трећег октобра он је послао грофа Жака Александра Лоа де Аристона код главнокомандујућег Михаила Кутузова у логор руске војске код села Тарутина са поруком: „Потребан ми је мир, неопходно ми је потребан, по сваку цену, спасите само част“.
Међутим, договор са Русима заправо није био могућ и Велика армија је 19. октобра напустила Москву.
Владавина императора Александра Трећег (1881-1894) био је један од најмирнијих периода у историји Русије, време када империја није водила ни један рат. Прозван «Миротворцем» цар је склопио војно-политички савез са Француском, поставивши темеље будуће Антанте. Са Енглезима је требало да се преговара нешто дуже, а сарадња је успостављена тек 1900-тих, за време Николаја Другог.
После тешког пораза у рату против Јапана у империји је избила Прва руска револуција 1905-1907. Не успевши да изађу на крај са нарастајућим таласом друштвеног незадовољства, власти су се повукле. Николај Други је 17. октобра 1905. године издао манифест којим је дарована слобода савести, говора, окупљања и удруживања и проширена овлашћења Државне думе. Парламент је уместо дотадашњег државног органа који се првенствено бавио разматрањем законских предлога, без права њиховог доношења, постао законодавни орган. Ипак, ма колико се цар трудио да уради све што је било у његовој моћи како би укинуо ограничења своје власти социјалне тензије у руском друштву задржале су се све до Револуције 1917. године.
Војна парада у част победе Совјетског Савеза над Немачком у Великом отаџбинском рату одржана је 24. јуна 1945. године на Црвеном тргу. Две стотине трофејних немачких застава и стандарда бачено је подно Маузолеја на коме се у том тренутку налазило руководство земље и највише совјетске војне старешине. По неким причама идеју за овакву церемонију Стаљину је дао Јевгенје Тарле, историчар, који је вођу упознао са римском традицијом бацања застава побеђеног непријатеља под ноге Цезару.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
