У ноћи између 13. и 14. фебруара 1945. године, на крају Другог светског рата, догодио се један од најразорнијих ваздушних напада на град у читавој историји. 773 британска бомбардера су у два таласа избацила огромну количину бомби на легендарни немачки Дрезден са око 630 хиљада становника. После ноћног напада Британаца на незаштићени град током следећег дана је уследило бомбардовање града од стране 311 америчких бомбардера. Након оваквих разорних напада фантастична барокна архитектура града, укључујући и здања чувених уметничких галерија, лежала су у рушевинама. А многи уметнички предмети који су се тамо налазили заувек су изгубљени.
Дрезден, 1945
Keystone-France / Gamma-Keystone / Getty ImagesНа срећу, значајан део експоната успео је да преживи ратна дејства ван Дрездена. Евакуацију музејских драгоцености нацисти су започели још 1938. године, а до 1943. године она је била практично окончана. Велико „пресељење“ реализовано је на Хитлерову иницијативу, чији су амбициозни планови обухватали и музејску сферу.
Хитлер је детињство провео у Линцу, аустријском градићу на обали Дунава. Ту се он победнички вратио после анексије Аустрије 1938. године. Ту је такође планирао да оснује сопствени супермузеј, у чијем саставу би се нашла ремек-дела из музеја свих освојених територија. Хитлер је лично водио процес састављања ове „највеће уметничке колекције у историји“. Ова огромна операција носила је назив „Специјална мисија Линц“ или „Музеј Фирера“.
Хитлер је намеравао да од Линца начини културну престоницу не само нацистичке Немачке, него и целог света. Према његовој замисли, требало је да то постане узорни „град уметности“, где би се осим галерије слика, колекције скулптура и много тога другог, налазили опера, библиотеке, биоскопи и друге институције. Супермузеј је заузимао посебно место у фиреровом животу. О томе говори и чињеница да се његова архитектонска макета налазила у посебном бункеру заједно са Хитлером све до његовог самоубиства у мају 1945. године.
Формирањем колекције супермузеја бавио се директор дрезденских уметничких колекција Ханс Посе, један од најбољих познавалаца уметности у земљи. Базу су чинила ремек-дела из неколико немачких музејских колекција. Државне колекције земаља које је Хитлер убрајао у „западну цивилизацију“, на пример, Француске и Аустрије, остајале су недирнуте. Међутим, огроман део уметнички дела чинили су предмети конфисковани од „непријатеља нације“ и „безвредних народа“, у које су нацисти убрајали Словене и Јевреје.
Управо из тог разлога су још пре почетка Другог светског рата велика дела из Дрездена, међу којима и Рафаелова „Сикстинска Мадона“, Тицијанов „Портрет даме у белом“, радови Вермера, Дирера, Рембранта, Холбајна, Кранаха и других сликара спаковани и послати у депое и тајне складишта западно од Лабе.
У мају 1945. године у каменолому у близини насеља Гроскот група под командом совјетског поручника Леонида Рабиновича пронашла је скривено складиште са сликама Дрезденске галерије, међу којима се налазила и легендарна Рафаелова „Сикстинска Мадона“. То није било једино место на којем су Совјети пронашли вредна уметничка дела.
Слике и други предмети из неколико таквих скровишта одмах су пребачени у летњу резиденцију саксонских изборних кнежева Пилниц. Ту су стручњаци посебне комисије за ратне трофеје проверавали да ли су предмети оштећени и припремали их за даље транспортовање у СССР.
После рата 1956. године Рабинович је објавио романизоване мемоаре „Седам дана“ (под књижевним псеудонимом Волински) о потрази за благом Дрездена. Присећајући се како је пронађен и отворен сандук са „Сикстинском Мадоном“, аутор је у уметничком облику описао посебан однос војника према овој слици: „...због чега су људи неупућени у уметност ‹...› привидно равнодушни према ономе што су видели, затим ‹...› прилазили слици и дуго стајали пред њом, затим се удаљујући ћутке на прстима?“
„Сикстинска Мадона“ је 11. августа 1945. године заједно са другим делима из колекције Дрезденске галерије стигла у Москву, у Државни музеј ликовних уметности „Александар Пушкин“. Убрзо је тамо почела детаљна рестаурација.
У почетку се није постављало питање повратка дрезденских ремек-дела у Немачку. Совјетско руководство је планирало да их уврсти у фонд слика старих мајстора у колекцији Пушкиновог музеја. Познати совјетски историчар уметности Андреј Чегодајев, тада задужен за трофејски фонд музеја, оставио је, између осталог, оваква сећања: „Било ми је наложено ‹...› да распоредим читаву галерију слика музеја тако да наше слике помешам са дрезденским. Али тада није било речи ни о каквом 'спасавању' Дрезденске галерије, она су сматрана ратним трофејем“. Међутим, када су слике окачене, неко из највишег руководства је забранио да се прикажу широкој јавности. Слике донете из Немачке требало је сместити у две сале где је улаз могао да одобри само директор музеј и то само за изабране.“
Крајем 40-их Стаљин је већ потписао указ којим је забранио сваки приступ овим делима. У сале где су се налазила могли су да уђу само директор музеја Сергеј Меркуров, рестауратори и сам Андреј Чегодајев. „Дрезденска галерија је пребачена у режим 'потпуне тајности', како нико не би могао ни да наслути да се ова дела ипак налазе у музеју“, записао је он.
Совјетско руководство је 1955. године донело одлуку да се ова изузетно богата колекција преда Немачкој Демократској Републици. У белешци од 3. марта 1955. године, упућеној Президијуму ЦК КПСС, министар спољних послова Вјачеслав Молотов је покренуо питање слика Дрезденске галерије. „Данашња ситуација са Дрезденском галеријом је ненормална. По овом питању могу бити предложена два решења: или саопштити да слике као ратни трофеји припадају совјетском народу и дозволити приступ широкој јавности, или их вратити немачком народу као њихово национално власништво. У садашњој ситуацији друго решење изгледа боље. Предаја слика Дрезденској галерији допринеће даљем јачању пријатељских односа између совјетског и немачког народа и уједно унапредити политичке позиције Немачке Демократске Републике.“
Политичко решење је превладало.
Пре повратка у Немачку слике су ипак изложене за совјетску јавност. Изложба је отворена уочи прве десетогодишњице Победе 2. маја 1955. године. Изазвала је дубоке и искрене реакције у срцима људи који су преживели трагедију Другог светског рата. „Сваког дана долази на хиљаде посетилаца. Људи пристижу из других градова да погледају слике Тицијана, Рембранта, Дирера, Вермера, које су раније познавали само са репродукција. Посетиоци дуго стоје испред бесмртне Сикстинске Мадоне“, наводило се у репортажи часописа „Огоњок“.
За особље музеја које је преживело тешке ратне и послератне године изложба је била велики изазов. Током десет година, колико су слике провеле у музеју, совјетски стручњаци су их рестаурирали и брижљиво проучили. То им је омогућило да у кратком року (за три и по недеље) направе план изложбе, саставе каталог и кратки водич, припреме екскурзије и предавања о изложби. За постављање дрезденских слика требало је ослободити четрнаест сала, преместивши у депое преко 2.500 дела из трајне поставке.
До затварања изложбе музеј је радио сваког дана по 12-14 сати дневно. Људи су долазили издалека. Први пут се ред посетилаца пружао око читаве зграде у улици Волхонка. Одржано је 2.000 екскурзија и преко 1.000 предавања. За четири месеца изложбу је посетило 1,2 милиона људи.
На овој изложби слику је поново видео и Леонид Рабинович, који ју је пронашао: „Десет година касније пењем се мермерним степеништем музеја у Москви и срце ми замире од нестрпљења, као када човек прилази пријатељу после много година раздвојености“.
Изложба је затворена 25. августа 1955. године, када је одржана церемонија потписивања акта о предаји прве слике – „Портрета младића“ Албрехта Дирера. Ремек-дела су једно за другим затим напустила Москву.
Совјетски Савез је Источној Немачкој предао укупно 1.240 рестаурираних сликарских дела и 1.571.995 експоната Пергамског жртвеника и збирке „Зелени трезор“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
