„Сојузмуљтфиљм“ - студио који је створио све легендарне совјетске анимиране филмове

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У Совјетском Савезу настао је велики број анимираних ремек-дела која су се прославила у целом свету. Већина њих настала је у московском студију „Сојузмуљтфиљм“. Ту је направљен најбољи цртани филм на свету о јежу који лута по магли (омиљени лик данас познатог  јапанског аниматора Хајаоа Мијазакија). Одатле је потекла дирљива прича о чупавој животињици са великим ушима и његовом пријатељу крокодилу. Ту су створене стотине цртаних филмова на којима је одрасло неколико генерација совјетских грађана.  

Студио је отворен 1936. године. Одлуком власти сви московски анимациони студији обједињени су у један. Сматра се да је иницијатор био лично Стаљин. Зграде у које су смештена одељења „Сојузмуљтфиљма“ раније су припадале православним храмовима које је совјетска власт затворила.

Првих година свог постојања студио се развијао по Дизнијевим канонима. У Москви је 1935. године одржан међународни филмски фестивал на којем су приказане „Луцкасте симфоније“ Волта Дизнија.

То је оставило снажан утисак на совјетске аниматоре. „Дизнијев филм из серије 'Луцкасте симфоније' није се уклапао ни у какве оквире уобичајене свести“, присећао се редитељ студија „Сојузмуљтфиљм“ Фјодор Хитрук који је тамо радио од оснивања.

Управо на Дизнијевим америчким приручницима „Сојузмуљтфиљм“ је школовао своје аниматоре: „Ма како жалосно то звучало, али сви ми смо се у прво време у новом студију нашли у заточеништву Дизнијевог метода, били смо принуђени да копирамо не само технологију, него и неке принципе стварања и кретања ликова“, рекао је редитељ студија Иван Иванов-Вано.

У почетку су то били искључиво краткометражни филмови, а затим је почео развој нових техника и жанрова.

На пример, са студијом су почели да сарађују позоришни глумци. Они не само што су давали гласове јунацима, него су снимани, као у играним филмовима, а затим су аниматори на основу тих снимака креирали покрете на цртежу (такозвани метод „еклер“). Тако су, између осталог, настали „Бармалеј“, „Мојдодир“ и „Лимпопо“. 

Током Другог светског рата студио се неко време преоријентисао на прављење агитационих „биоскопских плаката“ за подизање борбеног духа, али је тај посао брзо напустио.

Студио је евакуисан у Узбекистан, где су сарадници морали да живе у тешким условима. Једно време су од филмске траке чак морали да праве дугмад и чешљеве. Али чак и у условима недостатка хране, грејања, материјала и сарадника, „Сојузмуљтфиљм“ наставио је да прави цртане филмове.

Већ крајем рата студио је развио сопствени стил, сопствену препознатљивост. Он почиње да напушта Дизнијев филмски језик и прави сопствене филмове са луткама (када се у снимању користе лутке-глумци). Луткарски анимирани филмови освојили су не само совјетску децу, него и стране гледаоце.

После успеха „Снежне краљице“ 1957. у Венецији римски папа је позвао вернике да гледају совјетске цртане филмове, у којима има највише доброте и хуманости.

Истински „златно доба“ студио „Сојузмуљтфиљм“ доживео је у периоду 70-их година до средине 80-их.

У то време су се појавили најпознатији цртани филмови, од „Вука и зеца“ (у оригиналу: „Ну, погоди“) до „Крокодила Гене“. Студио постаје највећи у Европи, у њему ради преко 500 људи и прави преко 1000 филмова.

Фјодор Хитрук каже да су за студио бирани најбољи кадрови и да се водило рачуна о „подношљивим условима“ за живот и рад.

„И не треба заборавити да нас цензура није посебно дирала. Било је неколико бесмислених ситуација, када су упорно тражили да се измени сувише песимистичан завршетак филма, али то су биле ситнице. Све у свему, није било иживљавања и били смо релативно слободни“, говорио је он.

1969. године појавила се легендарна совјетска екранизација бајке Алана Милна о медведићу Винију Пуу, која је постала највише цитирано дело у читавој историји студија. Аутор Дизнијеве верзије Волфганг Рајтерман је признао да му се совјетски медвед-филозоф допао много више од сопственог.

Исте године студио је направио и најбољи анимирани филм свих времена и народа према анкети 140 аниматора и филмских критичара из разних земаља. Био је то „Јежић у магли“ Јурија Норштејна. Чаробни цртани филм о пријатељству и страху покупио је 35 награда широм света.

Тешкоће за студио наступиле су деведесетих, када се нашао пред затварањем. Оригинална, непоновљива естетика совјетске школе није наилазила на добар пријем у поређењу са западном анимацијом која је масовно продирала на екране. Осим тога, „Сојузмуљтфиљм“ је преживео чак и покушај насилног преузимања и производња је на неко време готово потпуно прекинута.

Так након што су 2011. године уочи 75. годишњице студија руски аниматори објавили обраћање председнику, молећи га да обрати пажњу на тешку ситуацију у студију, он је реформисан и додељена су му средства. Отада је у приницу студио окренуо нову страницу, мада је сачувао сва права на свој златни фонд. „Сојузмуљтфиљм“ прешао је у ново здање и спровео свеобухватну техничку модернизацију.

Осим ауторских краткометражних филмова, колектив студија се прихватио и производње серијала. Притом није заборављена ни традиција луткарских филмова. Студио је, наиме, направио дугометражни луткарски филм „Хофманијада“, на којем је радио скоро 15 година.