Како су се облачили класици руске књижевности?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Лав Толстој: Креирао блузу коју је стално носио, волео да прави обућу

Лав Толстој је у младости придавао велики значај изгледу, како свом, тако и људи из своје околине. Педесетих година деветнаестог века живео је у Петербургу и облачио се код најбољег кројача у граду. Пишчев биограф Павел Бирјуков писао је како је Толстој знао да у тренутку неког господина окарактерише „као какву ништарију“, само зато што није имао рукавице. 

Међутим, пресељењем на имање Јасна Пољана писац је радикално променио стил одевања и почео да се облачи сеоски. Одећу су руском класику углавном шили супруга и једна мештанка, извесна Липунова. Главни одевни комад постала је широка блуза прикупљена око струка учкуром. Касније је та врста блузе названа „толстовка“. Лети је ову комбинацију допуњавао сламени шешир.  

Толстој је волео и огртаче и није се устручавао да се у њима појављује пред гостима. Носио је ципеле на босу ногу и огртач од грубог ланеног платна, сашивен по његовој замисли. Дању га је носио на себи, а ноћу користио за спавање и покривање, открио је пишчев секретар Николај Гусе.

Толстој је много волео и ручно рађену обућу, ваљенке, калоше и чизме (неке је и сам правио). Оно што сигурно није истина, а редовно му се приписије, је да је ишао бос. За тај мит заслужан је сликар Иља Рјепин који је 1901. године урадио слику „Боси Лав Николајевич Толстој“. Писац се због тога љутио: „Само још да ме прикажу без панталона“.

Антон Чехов: Веровао да ће скупоцена кравата и модерне наочаре сакрити болест

За разлику од Толстоја Чехов никада није виђен у пењоару. Он је био спреман да падне у дугове или потроши цео хонорар за причу само да би изгледао елегантно. Тако је једном приликом, очекујући од часописа аванс за приповетку Павиљон број шест, Чехов у шали рекао да ће „ако добије новац истог дана себи купити отмени шешир и летњи мантил. Крајње време је да набавим летњи мантил. Купићу феноменалан шешир и уопште планирам да се модирам“.

Много пажње посвећивао је детаљима. Са 37 година носио је наочаре без дршки због проблема са видом. Овим модним аксесоаром одагнавао је пажњу са болести. Трудим се да изгледам као ведар млад човек од 28 година, што ми често и полази за руком, јер купујем скупе кравате и миришем се парфемом Vera-Violetta“. 

Владимир Мајаковски: Носио жуту блузу када то ником другом није било на крај памети

„На целом свету нема лепше одеће од бронзе мишића и свежине коже“, говорио је песник. Али за њега се не би могло рећи да је био човек који је потцењивао улогу стила.

Пре 1915. године, у футуристичкој фази његовог стваралаштва, често је шокирао публику одећом домаће израде, између осталог и због недостатка новца. Један такав експеримент ушао је у историју. Мајаковски је у продавници пронашао жуто-црну пругасту тканину „непознате намене“ и од ње сашио блузу. То је била права сензација. У тој блузи се једно време свуда појављивао. У време када је мушко одело било изузетно строго, накинђурена блуза представљала је пљување на пристојност. У то време без устручавања носио је дугу коврџаву косу, био разбарушен, повремено глатко избријан, а онда изненада пуштао браду, куповао панталоне са ресама, ефектне шешире и широке огртаче.

Касније се његовим стилом бавила Љиља Брик, песникова судбоносна љубав и супруга, жена која је избезумљивала целокупно високо друштво Сребрног века. Она му је бирала лептир машне и качкете, „правила од њега човека“. Двадесетих година Мајаковски је престао да шокира и заволео квалитетну страну робу претежно марке Old England. Већину прилично сведених буржоаских ствари доносио је из Париза. 

Николај Гогољ: Није презао ни од кокошника, зарад инспирације, а облачио се по последњој моди

Најмистичнији руски писац обожавао је чизме. У коферу је готово увек носио два-три пара. Његов стил одевања могао би се генерално окарактерисати као екстравагантни. У сећањима пишчевог савременика Сергеја Аксакова постоји једно занимљиво сведочење. Гогољ је радио на „Мртвим душама“ када му је у посету неочекивано дошао Аксаков и затекао га у врло необичном издању. Око врата је имао црвену мараму, а на себи кратку спенсер јакну, капутић од фланела, крзнене чарапе и као круна, златом извезен кокошник на глави. А све то зарад инспирације.

Наравно да напоље није излазио тако одевен, али дефинитивно је обожавао мараме и прслуке, као и неспојиве комбинације. Осим тога патио је од претеране склоности према поседовању и материјалним стварима и опсесивно бринуо о свом изгледу због чега је доживљавао подсмехе. Свом блиском пријатељу Герасиму Висоцком својевремено је написао: „Хтео бих још нешто да те замолим. Одговори ми, да ли се код вас у Петербургу код кројача може наручити добар фрак за мене. Распитај се колико кошта шивење фрака по последњој моди. Пиши ми, молим те, који су материјали код вас модерни за прслуке и панталоне. Које су боје најмодерније за фракове?“