Ошевенск (Погост). Звоник и Богојављенска црква. Поглед са југозападне стране. 14. август 2014.
Почетком XX века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је комплексан процес фотографисања у боји. Желећи свој метод да употреби како би овековечио разноликост Руске Империје, у деценијама које су претходиле абдикацији цара Николаја II 1917. године фотографисао је бројне историјске споменике.
Шујерецки ансамбл дрвених храмова. Слева надесно: црква св. Климента, црква св. Параскеве, црква св. Николаја. Лето 1916.
Последња експедиција Прокудина-Горског одвијала се дуж железничке пруге у изградњи на западној обали Белог мора током лета 1916. године, док је Велики рат беснео у Европи. Већина локација које је посетио припада области познатој као Карелија. Са својим пространим шумама Карелија је богата споменицима традиционалне дрвене архитектуре, посебно црквама.
Ошевенск (Погост). Поглед са моста на реци Чурјеги. 18. јун 1998.
Путовање Прокудина-Горског обухватило је обалско село Шујерецко (такође познато као Шуја), у близини ушћа реке Шује у Бело море, неких 30 километара јужно од древног града Кема. Незаборавна фотографија Прокудина-Горског начињена с друге стране реке Шује приказује ансамбл три дрвене цркве, међу којима је једна имала звоник.
Доминанта ансамбла који је фотографисао Прокудин-Горски била је црква св. Николаја са специфичном високом северном кулом познатом као „шатор“. Датирана почетком XVII века, црква св. Николаја је крајем XIX века споља покривена дашчаном фасадом, као и суседни објекти.
Ошевенск. Звоник и Богојављенска црква. Поглед са северне стране. 14. август 2014.
Ниједан од ових споменика није сачуван. Затворене и оштећене у раном совјетском периоду, зна се да су се цркве после рата налазиле у жалосном стању. Све три су страдале, вероватно у пожару који је изазвао гром 1947. године. На срећу, на Руском Северу и данас постоје сличне грађевине са кровом у облику „шатора“, које сам интензивно фотографисао током последње три деценије.
Ошевенск. Звоник, Богојављенска црква. Поглед са југозападне стране. 14. август 2014.
Један од најзанимљивијих примера је Богојављенска црква у селу Ошевенск у Каргопољском рејону Архангељске области. Ошевенск је заправо група насеља, укључујући три сеоцета живописно смештена дуж реке Чурјеге. Богојављенска црква се налази у првом сеоцету, Погосту, чији назив потиче од речи за свету земљу са гробљем и црквом.
Ошевенск. Звоник и Богојављенска црква. Поглед са североисточне стране. 27. новембар 1999.
Саграђена 1787. године од снажних дебала боровог дрвета, Богојављенска црква приказује комбиновану структуру и специфичан уметнички стил Руског Севера (црква се локално назива и црква Крштења, јер су Богојављење и Крстовдан празници који се односе на исти догађај Христовог крштења у реци Јордану). Главну структуру цркве осмоугаоног облика крунише кров у облику „шатора“. Црквени звоник стоји одвојено са северозападне стране са сопственим високим кровом. Два објекта се међусобно допуњују уливајући осећај смирене хармоније.
Ошевенск. Богојављенска црква, ентеријер. Поглед ка истоку према иконостасу. Значајна деформација пода изазвала је проблеме са носећим нивоима иконостаса. 14. август 2014.
Међутим, чудо ове цркве чини њен ентеријер, који представља један од највећих оваквих простора у северним црквама-брвнарама. Њен иконостас је огроман, мада је мало икона преостало. Црква је затворена 30-их година, отворена током рата и поново затворена 1960. током „финалне“ антирелигијске кампање Никите Хрушчова. Црква је поново отворена за молитву и повремено одржавање литургије крајем 90-их.
Ошевенск. Богојављенска црква, ентеријер. Поглед ка истоку према иконостасу и осликаним сегментима таванице (небо) са приказом распећа у средини. Иконе у горњем реду још увек су на својим местима. 14. август 2014.
У дугом периоду већина икона са главног иконостаса однета је из цркве. Само горњи ред икона, посвећен Пророцима, имао је иконе које се могу видети на мојим ранијим фотографијама. Али, у октобру 2014. године у цркву су провалили лопови и украли преостале иконе. Остао је само величанствени иконостас. Мада је већина икона до данас пронађена, предстоји велики посао њихове рестаурације и повратка на првобитна места.
Ошевенск. Богојављенска црква. Приказ Христа Пантократора у центру таванице. 14. август 2014.
Најимпресивнији уметнички рад у ентеријеру представља уздигнута таваница или „небо“, чији су панели са фрескама и даље на месту, мада им је површина спорадично оштећена. Основна форма „неба“ је многоугаоник подељен на сегменте гредама које су пружају од врха зидова до круга у центру.
Греде таванице су мало нагнуте и тако стварају оквир који се сам држи између зида и прстена. Осликани панели имају облик издужених троуглова и постављени су у рам без држача. Овај дизајн на генијалан начин користи напрегнутост и гравитацију.
Ошевенск. Богојављенска црква. Лево: Сегмент осликане таванице: Свети мученик Лонгин. Десно: Детаљ осликане таванице: Свети мученик Лонгин. 14. август 2014.
Овакво „небо“ је специфичност традиције Севера, комбинација слика и структуре. Слике у Богојављенској цркви приписују се породици Богданов-Карбатовски, једној од династија иконописаца која је радила у Архангељској области у другој половини XVIII века. Они су такође учествовали у сликању икона за монументални иконостас каргопољске цркве Рођења Пресвете Богородице, обновљене после великог пожара 1765. Ови уметници унели су нову експресивност у традиционалну уметност при преласку са темпера да уљане боје.
Ошевенск. Богојављенска црква. Поглед на целокупну осликану таваницу (источни део у дну). 27. децембар 2014.
„Небо“ у Богојављенској цркви је необично велико са 18 панелних сегмената који обухватају осам арханђела, четири јеванђелисте, распеће и божанска бића као што су серафими. У централном кругу налази се слика Христа Пантократора (Сведржитеља).
Панел који се пружа изнад центра иконостаса приказује Христа на крсту. Панел десно од Христа (са леве стране посматрача) приказује Богородицу Марију (Теотокос). Панел са леве стране Христа приказује Јована Јеванђелисту, аутора једног од канонских Јеванђеља и самим тим божански надахнутог сведока распећа. На сваком панелу таванице исписано је одговарајуће име подебљалим црним словима.
Ошевенск. Богојављенска црква. Лево: Сегмент осликане таванице: Арханђел Варахаил (лево) и Свети Марко. Десно: Детаљ осликане таванице: Арханђел Варахаил. 14. август 2014.
Поред Богородице Марије стоји Марија Магдалена. Као блиска Христова следбеница она се спомиње неколико пута у Јеванђелима и стајала је код крста после распећа. Такође се појављује у сва четири Јеванђеља као централна фигура у причи о Васкрсењу. Мада су обе фигуре приказане у плавим одорама, што симболизује чистоту, Марија Магдалена је огрнута пурпурним огртачем.
Свети Јован Богослов приказан је поред светог мученика Лонгина, како се у средњовековним изворима назива римски војник који је пробио Христа својим копљем. Лонгина су канонизовале и западна и источна црква као сведока божанске природе Христа. Јарко црвени огртач који носи преко свог оклопа ствара симетрију са огртачем Марије Магдалене.
Богојављенска црква. Западни део осликаног неба (таванице). Слева надесно: св. Матеј, арханђео Рафаел, арханђео Јегудил, св. Лука, арханђео Михајло, арханђео Селатајил, арханђео Варахаил, св. Марко, арханђео Селатајил, арханђео Уријел, св. Јован. 14. август 2014.
Овај распоред пет централних фигура, типичан за православни приказ распећа, наставља се панелима са два главна арханђела: Михајлом (на панелу поред Марије Магдалене) и Гаврилом. Најважнији арханђел Михајло предводи силе Господа против Сатанине војске у Откровењу. Као симбол његове моћи, приказан је у оклопу са црвеним огртачем. У десној руци држи копље. Гаврило, приказан у скромнијој одори, је главни гласник Господа, посебно запажен приликом догађаја Благовести.
Богојављенска црква. Лево: Сегмент осликане таванице: арханђео Селатајил и Уријел са дечаком Тобијасом. 18. јун 1998. Десно: Детаљ осликане таванице: Арханђео Уријел. 14. август 2014.
Источна половина таванице завршава се портретима јеванђелисте Матеја (на панелу поред арханђела Гаврила) и Јована Богослова. Ово је други приказ св. Јована: најпре као сведока распећа, а затим као једног од четворице Јеванђелиста.
Богојављенска црква. Лево: Сегмент осликане таванице: Арханђели Уријел и Михајло са св. Јованом (у средини). Десно: Детаљ осликане таванице: св. Јован. 14. август 2014.
Западни део „неба“ наставља се преосталим арханђелима у источној традицији, као што су Селатајил, који се често може видети као посредник између Бога и верника. Поред Селатајила налази се арханђео Уријел, који се традиционално везује за различите људске активности као што је уметност. Овде је Уријел приказан са дечаком Тобијасом, сином Тобита из Књиге о Тобиту. Дечак држи рибу коју је уловио и која ће одиграти важну улогу у овој компликованој легенди. Обично арханђео Рафаел прати Тобијаса, али овде натпис јасно указује на Уријела.
Богојављенска црква, ентеријер. Поглед ка истоку према иконостасу и осликаној таваници (небо) са приказом распећа у средини. Горњи ред икона недостаје. 27. децембар 2014.
Међу западним панелима налазе се и јеванђелисти Марко и Лука, као и арханђео Јегудил. Централни део западне половине неба састоји се од три панела са арханђелима Варахаилом, Селатајилом и Михајлом. Ово је други приказ арханђела Селатајила и Михајла, понављање до којег долази услед необично великог броја панела на таваници Богојављенске цркве.
Осим главног олтара (иза иконостаса) Богојављенска црква има два додатна олтара посвећена св. Јовану Богослову и мученику св. Власију које поседују минијатурне верзије „неба“ на таваници.
Богојављенска црква, ентеријер припрате. Поглед према југоистоку према капели св. Власија. 14. август 2014.
Упркос удаљености од великих центара, предивне фреске у Богојављенској цркви у Ошевенску морају бити брижљиво сачуване. Драгоцене саме по себи, оне такође показују континуитет руског сликарства који се пружа све до уметнице 20. века Наталије Гончарове, на пример, њеног дела под називом: „Четири јеванђелисте“. Свака уметничка форма одише јасноћом и дубином израза, флуидношћу линија, префињеним сенчењем и блиставом експресивношћу.
Богојављенска црква, поглед са северозапада. У предњем плану: припратата. 14. август 2014.
Почетком XX века руски фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је сложен процес израде фотографија у боји. Од 1903. до 1916. путовао је кроз Руску Империју и начинио преко 2.000 фотографија користећи овај метод који је захтевао три излагања светлости на стаклену плочу. У августу 1918. године напустио је Русију и преселио се у Француску где је пренео и велики део своје колекције стаклених негатива, као и 13 албума контактних принтова. После његове смрти у Паризу 1944. године његови наследници су колекцију продали Конгресној библиотеци. Почетком 21. века библиотека је дигитализовала колекцију Прокудина-Горског и учинила је доступном светској јавности. Неколико руских сајтова данас поседује верзије ове колекције. 1986. године историчар архитектуре и фотограф Вилијем Брамфилд организовао је прву изложбу фотографија Прокудина-Горског у Конгресној библиотеци. Током извесног периода рада у Русији, почев од 1970. године, Брамфилд је фотографисао већину места која је Прокудин-Горски посетио. Ова серија чланака упоређује поглед Прокудина-Горског на споменике архитектуре са фотографијама које је деценијама касније начинио Брамфилд.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
