Десет најчудеснијих слика Марга Шагала

У свом дугом животу (Марк Шагал умро је у 98. години) урадио је велики број слика, графика, витража. Људи и животиње који лете, виолинисти и анђели, кривине Ајфелове куле и складне линије кућа у родном Витебску. Створио је специфичан свет у коме се као у калеидоскопу огледа бурна историја двадесетог века. Упознајмо се са десет слика великог мајстора које о томе говоре на најрепрезентативнији начин.

„Ја и село“ (1911, MoMA Њујорк)

Двадесеттрогодишњи Шагал, који се на школовању у Паризу обрео 1911. године, уронио је у нове доживљаје. Упознао се са Соњом Делоне и Андреом Лотом, Блезом Сандраром и Гијомом Аполинером. Изложбени салони постали су његова друга кућа, брижљиво је проучавао платна импресиониста и окушавао се у новим правцима, футуризму и кубизму. Инспирисао се стилистиком фовиста и те године насликао једну од најпоетичнијих изјава љубави завичајним пределима.

Рад није толико пејзаж колико слика васионе у којој се види носталгија према првобитном поретку. Своје лице Шагал је дочарао зеленом бојом која је за њега симбол васкрсења и радости. Уметников петербуршки учитељ Лав Бакст пошто је видео платно узвикнуо је „Ваше боје сада певају“.

„Виолиниста“ (1912-1913, Стеделијк музеј)

Скрасивши се у чувеној париској уметничког колонији „Кошница“ поново често слика родни Витебск. Немајући новца користио је све што је могло да се употреби као платно.

„Виолинисту“ је насликао на карираном столњаку. Тај принт се и данас јасно види на одећи и обући музичара. У Витебску како свадбе, тако ни сахране нису могле да прођу без виолинисте који је био присутан на свим важним догађајима у животу човека. Сликар га је сместио на кров куће нимало случајно. Једанпут је признао да је имао ујака који се пео на кров како га не би узнемиравали док не поједе компот.

„Аутопортрет са седам прстију“ (1913, Стеделијк музеј)

У Француској је Шагал доживео невиђени успон. „Нема те академије од које бих добио све оно што сам покупио лутајући Паризом, посећујући изложбе и музеје, разгледајузћи излоге“, писао је он. У периоду од 1912., до 1914. представио је своје радове у галерији Салона независних, а међу њима и први француски аутопортрет. Себе је приказао у модерном оделу како ради на слици „Русији, магарцима и другима“. Уочљива је љубав и према Паризу и према Витебску, и ни мало случајно иза леђа уметника назире се Ајфелов торањ, а изнад штафелаја привиђење родног „града цркава и синагога“. И поред тога сан о признању. Шагал је себе насликао са седам прстију на једној руци, као мајстора од сваке руке.

„Рођендан“ (1915, MoMA)

Најважнији сусрет у Шагаловом животу догодио се такође у Витебску, 1909. године када се вратио кући из Петербурга. У гостима се упознао са Бертом Розенфелд и истог тренутка у њу заљубио. „Имао сам утисак да се одавно познајемо и да она зна све о мени. Схватио сам. Она је моја супруга“. По повртку са школовања у Паризу 1914. године, поново се срео са Бертом, а годину дана касније су се венчали. Шагалова супруга и муза деценијама је потом фигурирала на његовим сликама.

„Изнад града“ (1918, Третјаковска галерија)

Шагал је неуморно сликао Берту, њих двоје заједно, а када им се родила ћерка, сво троје. Жена на сликама имала је препознатљиве црте, бело лице и дивне црне очи, то је увек била она, најважнија жена у његовом животу. По властитом признању слику никада не би завршио пре него што би чуо њено мишљење. Звао ју је својом душом, својом творевином. Често их је сликао заједно, како лете изнад града, љубав им је заправо давала крила. Бела Шагал урмла је 1944. године. Али за уметника она је била вечни извор инспирације.

„Бело распеће“ (1938, Институт уметности у Чикагу)

Тридесетих година прошлог века Шагал се суочио са неколико животних потреса. У Немачкој његови радови бивају уврштени у „дегенерисану уметност“, а после низа погрома Јевреја 1938. године слика „Бело распеће“ посвећено прогону јеврејског народа. У то време већ је са породицом живео у Паризу, а у пролеће 1941. године Вишијев режим одузео му је француско држављанство. Уз помоћ пријатеља успевају да се пребаце у Америку.

„Свадбена светла“ (1945, приватна збирка)

После Белине смрти, уметнику скрханом тугом, било је потребно пуних девет месеци да се поново лати четкице. У спомен на вољену жену насликао је „Свадбена светла“, рад на коме је приказао један од најсрећнијх тренутака у свом животу. Успомену на Белу чувао је објавивши књиге њених сећања које је на француски превела кћерка Ида.

„Ноћ“ (1953, приватна збирка)

Шагал се 1948. године вратио у Француску. Коначно су из штампе изашле књиге са његовим илустрацијама Гогољеве „Мртве душе“ и Лафонтенове „Басне“, а осим тога радио је на графикама за Библију. У уметниковом животу долази до промена на личном плану. Ида га је упознала са Валентином Бродском. Сусрет се испоставио као судбоносан. После венчања брачни пар се упутио на свадбено путовање по Средоземљу, да би се потом настанили у Сент Пол де Вансу, недалеко од Нице. Међутим, као и пре тога, у његовом срцу били су Витебск, за којим је чезнуо, и нејасна стрепња за будућност.

„Циркус“ (1964, приватна колекција)

Шагалова фасцинација циркусом датира још из детињства и тренутка када је први пут видео наступ циркуских уметника у Витебску. Посетивши париски Зимски циркус направио је циклус радова на ту тему и током целог живота стално се поново враћао свечаном гротескном свету. Два монументална рада за позориште Вотергејт и Оперу у Франфуркту на Мајни, посветио је циркусу дочаравши у свом маниру јахаче и животиње, кловнове и акробате.

„Аврам и три анђела“ (1960-1966, Национални музеј Марка Шагала у Ници)

Тридсетих година прошлог века Шагал је кренуо на путовање по Светој Земљи. Путовање је оставило снажан утисак на њега, тако да је био у стању не само да се упусти у пројекат илустрације Библије, него и заинтересује за ову тематику, широко надилазећи задате оквире. Витражи, таписерије, гравире, слике, везани за Библију, постали су једна од кључних сликаревих тема и потом база музеја у француској Ници. Импресивна слика „Аврам и три анђела“ Шагалова је интерпретација „Тројице“. Платно неочекивано отвара дијалог са чувеним ремек делом Андреја Рубљова.