Пет најпопуларнијих животиња у руској култури

Жаба

Жаба, уосталом као и змија, увек представља магијски свет и најчешће се везује за врачаре и мрачне силе. Крекетање жаба у старој Русији служило је да се прогнозира време у пролеће, а осим тога жабе су коришћене у разним љубавним магијама.
У народној традицији зла чаробница Баба Јага кува у свом котлу напитке од трава и жаба.

Једна од најпопуларнијих руских бајки је „Принцеза жаба“. Василиса Прекрасна под дејством злих чини претворила се у жабу. Иван Царевић чија ју је одапета стрела случајно погодила морао је да се ожени њоме (по очевој жељи). Касније се испоставило да Василиса може да збаци са себе постојећу кожу и постане прелепа девојка.

Међутим, после тога стално се поново претвара у жабу. Како би помогао супрузи Иван спаљује кожу.... али испоставиће се да ће тиме прекршити чаробни „договор“. Да би вратио Василису мораће да крене на далеко путовање и прође кроз бројна искушења.

Коњ

Коњ је био једна од најцењенијих животиња код паганских Словена па се складно прелио у многе народне бајке. Он је и одани пријатељ и слободољубива својеглава животиња. Дивљи коњ је симбол саме природе. Када поскакује земља се тресе и из ноздрва му избија дим. Стога, коњаник, обуздавши га постаје готово свемоћан. Богатири се у старим руским еповима увек појављују на оданим коњима невероватне снаге и брзине.

У једну од најпопуларнијих прича спада бајка о чаробном коњу Сивку-Бурку. Он долази само ономе ко у њега верује и позове га затечен сам сред широког поља. Осим тога да би коњ уопште помогао млад јунак мора да буде у стању да уђе на његово десно уво, а изађе на лево... Сивко- Бурко помаже јунаку да испуни немогућ задатак који је добио од цара, да доскочи до високог спрата бојарске куће који нико не може да досегне и пољуби принцезу.

Коњ у бајкама врло често поседује магичне способности, он има крила и може да пренесе јунака између светова, преко девет мора, иза девет гора, где обичан смртник не може да стигне. Коњ помаже Ивану Царевићу да ослободи вереницу коју је заробио зли Кошчеј Бесмртни.

Лисица

Свако руско дете од раног детињства зна да је лисица најлукавија животиња. Зашто? Па, зато што је једино она од свих шумских животиња успела да превари хлепчића (на руском колообок)! У бајци „Колобок“ главни јунак мали округли хлеб побегао је од баке и деке који су га испекли и откотрљао се шумском стазом. Успут је срео зеца, вука и медведа, сваком од њих отпевао песмицу и тако свима умакао. Само је лукава лисица која је рекла да не чује добро и замолила га да седне ближе, појела хлепчића.

Лисица, међутим, не успева да превари само слабашног и приглупог хлепчића. У многим руским народним бајкама она представља оличење зле памете - окренуће око малог прста кога год пожели. Управо из личне користи. Широко је позната прича у којој лисица бива лукавија од злог и снажног вука. У вези са тим је и народна пословица: „лисица ће седам вукова да надмудри“.

Руском читаоцу је добро позната басна Ивана Крилова (који је транспоновао давну Езопову причу) о врани и лисици у којој ова друга ласкањем од вране добија сир.

Лисица има разна имена као што је кума лија или на руском Лиса Патрикеевна попут поштоване старије госпође (по чувеном новгородском кнезу Патрикејеву који је манипулисао људима ради лаког богаћења). У народу је широко присутан израз „лукава као лисица“ и често је коришћен за жене (зато је и лисица у руским бајкама увек женског рода).

Вук

Вукови су најраспрострањенији у шумама у Русији. Обично живе у чопорима и изгледају као врло опасне животиње, Поред тога могу и да сврате у село, украду кокошку и удаве овцу. Тако се и у руским бајкама вук појављује као негативни јунак који представља опасност. Притом народно предање како би изашло на крај са таквим „злом“ приписује му апсурдне црте, као што су глупост и наивност. У бајкама лукава лисица врло често превари страшног вука, показујући тако да памет и довитљивост царују над грубом силом.

Притом постоји и сасвим другачија слика „сивог вука“. Тако, рецимо у познатој „Бајци о Ивану Царевићу, жар птици и сивом вуку“ вук је одана животиња, он носи Ивана Царевића на себи још брже од коња, и у свему му помаже и исправља његове грешке.

Медевед

Мрки медвед, једна је од најпопуларнијих животиња у руској култури и потпуно је разумљиво што је „руски медвед“ персонификација Русије, прихваћена широм света (и популарни јунак карикатура о Русији). Медвед је широко присутан и у руској хералдици, има га на грбовима многих породица и руских градова.

Ако се за лава каже да је краљ животиња, медвед је у Русији увек био господар шуме. Ове опасне животиње бојали су се и ловци који су преживели блиски сусрет са њим, и после целог живота то препричавали, из године у годину додајући нове детаље, И пред страшном животињом се клањали и дубоко је поштовали и сматрали светом. Чак није било уобичајено да се изговара њено име, него је називана „шепавом“ или од миља „медом“. Постојало је сујеверје да такво поштовање уклања опасност. Медвеђе канџе и кожа коришћени су као амајлија.

Многи народи који живе на простору савремене Русије неговали су прави култ медведа, а највише ритуала везаних за медведе имали су пагани, Они су подразумевали и различите ловачке ритуале, нарочите религиозне песме које умирују душу убијене животиње, али и клетве медведа.

У руским народним бајкама развијена је сложена представа медведа. С једне стране он је снажан заштитник слабих и господар шуме који правично решава сукобе међу животињама, А с друге неко ко је добар, али мало ограничен, приглуп, здрав као дрен, и неспретњаковић. Једна од најпознатијих бајки „Теремок“ говори о томе како су животиње долазиле да живе у празну кућу, а медвед пошто није могао да уђе унутра сео је на терем и срушио га. (Истина, после су заједно направили нову кућу и почели да живе сложно).

Медведи се срећу и у легендама о руским светитељима, обично везано за испољавање велике љубави. Сергије Радоњешки нахранио је гладног медведа и припитомио га. Медведа је из руке хранио и Серафим Серовски.

Савремени борци за заштиту животиња сигурно не би благонаклоно гледали, али медвед на ланцу (као и дресирани медведи) били су део руских народних светковина све до краја 19. века. Осим тога људи прерушени у костиме медведа редовно су позивани на сеоске свадбе, Сматра се да је такво припитомљавање „господара тајги“ представљало симболичну победу над паганством.