Сурови: Хтео сам да презентујем једно мало село у Србији, а на крају се десило да презентујем Србију

Протекле недеље у Руском дому је одржано отварање прве изложбе српског фотографа Павела Суровог у Београду под називом „Трон“. Овај диван пројекат, чије јунакиње су жене у балканским народним ношњама, показује много више од професионализма уметника и лепоте модела и одежди. Он истовремено носи филозофски смисао и има провокативну ноту. Сваки од радова, наиме, има вишеслојно значење и крије дубљу ауторову замисао.

Пројекат „Трон“ двапут је победио на фестивалу „Етномода“ у Санкт Петербургу, а освојио је на десетине награда и у другим земљама. „За месец дана сам добио 15 златних медаља, око 30 сребрених, дакле, јако пуно награда“, рекао је аутор у интервјуу за Russia Beyond. „Дакле, што се награда тиче, мислим да је већ доста! Најбоље су ми биле оне из Русије. А следеће године ја ћу бити у жирију“.

„Ове године је била још већа конкуренција него пре, и нисам ни очекивао да ће жири састављен од доцената уметности, професора, декана, фотографа, стилиста, опет гласањем да ми додели највише поена. Олег Зотов, веома познати фотограф из Москве, написао је да 'Павелове фотографије одушевљавају хармонијом, на њима се види симетрија, види се један професионални рад са светлом, стилизацијом', као и да он показује другим фотографима како би требало да раде да њихове фотографије буду још савршеније и боље. То ми је било најважније.

Оно што још желим да кажем је да је фестивал ове године ставио моје фотографије на пропагандни материјал, дакле, моје фотографије са којима сам победио пре две године биле су на билбордима и промо материјалима. За мене је стварно велика част да једна земља изабере радове неког из друге земље, ношње које сам ја фотографисао, а то су све словачке ношње, да презентују њихов фестивал“, рекао је Павел Сурови о фотографском конкурсу у Русији, после којег је, према његовим речима, почела сарадња са Руским домом, што је довело до отварања изложбе.

„Веома сам задовољан отварањем! Београдска публика, фотографи и сви људи који су заинтересовани... Заиста нисам очекивао толики број, стварно ми је срце пуно. Срећан сам што могу да погледају ове фотографије“, истакао је фотограф.

„Фотографије су настале у мом родном селу, у Кисачу код Новог Сада“, објаснио је он, представљајући историју настанка пројекта. „Све ове фотографије сам направио у позоришту, на бини, а све ношње су донете у Кисач. Годину дана сам фотографисао све то, а онда је пројекат доживео велики успех! То је та духовност и филозофија коју сам хтео да испричам кроз оригиналне народне ношње. Желео сам да људи када гледају ове фотографије почну да размишљају, зашто, на пример, та девојка у ношњи из Републике Српске држи мач? Све фотографије су испричане филозофски и духовно, у неком мом естетском виђењу“.

Павел је објаснио да је серију фотографија инспирисала руска икона стара 150 година. И заиста, на ношњама модела може се видети велики број духовних, посебно хришћанских, елемената, мада има и доста снимака где су на самој одећи изаткани стари словенски пагански симболи. Циљ уметника је, према његовим сопственим речима, био не само да фотографише лепе девојке у народним ношњама, него и да сваки рад испуни филозофским смислом, да наведе посматрача на размишљање, да потражи општу идеју у вишеслојном приказу.

„Као прво, ова изложба има едукативни карактер, јер многи људи не знају како изгледа стара архаична ношња, а овде можемо да је видимо у пуном сјају. Друга ствар је тај духовни смисао, да ми тражимо духовност у народној ношњи. Та духовност је штитила жене и мушкарце, и зато су ти симболи уткани у те ношње. А има и провокативни карактер, на пример, направио сам папу у женском обличју. То сам урадио да би људи размишљали, зашто је тако, и тако даље. То је моје виђење, та провокативност, да људи виде и да се питају: зашто она држи мач? Па зато што постаје темпларка. Да нема тих позадина ни предмета у рукама, то би била обична фотографија. Овако свака има једну магију, има једну духовност, једну филозофију, једну јачину, поруку.“

На питање да ли у серији фотографија има своје омиљене, аутор кроз смех одговара: „Сваког дана  ми је нека друга омиљена. Али могу рећи: Арханђео Михајло, Темпларка, Марија Магдалена, Света Тереза и Краљица Корона – тих пет, оне су ми најлепше сада, данас када би требало да се одлучим, тих пет фотографија бих издвојио.“

Док је радио на фотографијама, Павел није очекивао да ће његове фотографије привући толику пажњу и да ће са овом изложбом моћи да обиђе пола света. Он наставља да добија позиве. „Била је српска дијаспора из Чикага, Кливленда и Вашингтона да види прву изложбу у Кисачу. Онда су се заинтересовали Срби у Лондону, онда Мађарска, Словачка, Чешка. Из Републике Српске су ме јуче контактирали. Ове године је била изложба у Паризу, била је у Словенији. Како често кажем, мој циљ је био да презентујем једно мало село у Србији, Кисач, а на крају се десило да презентујем целу Србију – то нисам ни очекивао.“

„Интересантно је истаћи и то како инострана публика гледа моје фотографије. На пример, када смо отишли у Париз. Инострана публика не види народне ношње. Они кажу: ово је наша француска краљица. Ја сам у Паризу три дана водио људе кроз изложбу од ујутро до увече, свакога ко је дошао. И они стварно виде и јапанске самурајке, и краљице, и кажу: оне су наше. Дакле, сваки народ у иностранству доживљава то као њихово.“

„Хтео сам да прикажем да сав овај свет у којем живимо и све у овом свету славе, лепоте, круна, дакле све што желимо у овом свету да постигнемо је подложно трајању. Јер кад сагледате живот, сви хоће да буду најлепши, најбољи, да побеђују – зато се изложба зове 'Трон'. А са друге стране, постоји свет који скоро да и не видимо, а то је духовни свет, и зато сам ставио хришћанство, Исуса Христа и Бога у први план, и Марију Магдалену, Свету Терезу, анђеле.

Морам да кажем да је то све изашло из мене спонтано и ништа није било на силу рађено. Био је то један тежак период у мом животу када су ме саплитали, али ја сам рекао: ову лепоту и ово што сам урадио не може нико да заустави, и тако се десило да ово свугде иде, само отвара себи пут, сами људи траже да то виде, и то ми је највећа награда.“

„Све је то спонтано дошло ка мени и највише захваљујем Богу што ме је упутио. Нисам се ни надао да ће ме упутити у један рад који је трајао више од годину дана, да сам био тотално посвећен томе, вођен нечим и да се све одиграло онако како треба“, закључује Павел Сурови.

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“