Гжељ: све што треба да знате о бело-плавој руској керамици (ФОТО)

Уметници керамике који раде у древној технологији гжељске мајолике могу се данас набројати на прсте једне руке. Њихови производи слабо подсећају на оно што се у масовној свести асоцира са гжељском керамиком. Они, наиме, користећи пет боја на посуђу израђују фолклорне мотиве.

Гжељска мајолика захтева сложену технологију производње. Али постоје и друге технике као што су гжељски полуфајанс, фајанс и порцелан, које су се паралелно развијале током последњих неколико векова. Њих користе фабрике и породичне радионице. Поред тога, има и самосталних уметника који су признати на пољу бело-плавог порцелана. Њих је десетак. „Они у Руском историјском музеју имају своју секцију. То већ није занат, него уметност“, каже Валентин Розанов, један од водећих мајстора гжељске керамике.

Овакви уметници самостално раде на производу током читавог циклуса производње: од комада глине до осликавања, глазирања и печења. „Уметник ће напорно радити на свом бокалу два месеца, а овај ће на крају пући при печењу и све ће морати да ради поново... Проценат шкарта у ауторској керамици достиже педесет посто, технологија је тако сложена да се то дешава и ако вам у руке доспе глина слабијег квалитета“, каже Розанов.

А какав је пут прошао овај занат од обичне грнчарије до једног од најпрепознатљивијих стилове руске народне уметности?

Одакле потиче назив „гжељ“?

Гжељ је назив за читав један рејон 60 километара удаљен од Москве, који чини око 30 села. У том крају, који је од давнина познат по доброј глини, никада није било племићких имања и кметова. Ту су се налазиле грнчарске радионице, на стотине њих. Неке су до данас опстале као породични бизнис, а неке су прерасле у огромне фабрике, којима држава пружа бројне олакшице. 

Становници гжељских села и данас у својим баштама проналазе у земљи остатке једноставно осликаних играчака или тањира, старе 200-300 година.

У XVII веку овдашње радионице постају произвођачи посуђа за апотекарство, које продају држави. Апотекарске теглице и бочице тада су се правиле искључиво од керамике.

„Људи се баве оним што може да их прехрани“, каже Валентин Розанов. „Данас је половина дрвећа на овом месту посечена, али некада су тамо свуд унаоколо биле шуме. Зато су староверци тамо одлазили да се крију од прогона. А на површини земље појављивало се десетак врста глине: од беле до мрке. Хтели – не хтели глину су користили у техничке сврхе. Староверци су ту живели у заједницама, градили своје цркве. Увек су са собом доносили занате, волели су ручни рад. Захваљујући томе и глини територија Гжеља постала је центар керамике.“ 

Осликавање у пет боја вредно као злато

Гжељско посуђе, наравно, у почетку није било ни плаво-бело, ни порцеланско. Најпре се појавила обична теракота или „печена земља“.

Глина при сушењу постаје рупичаста, течност може да прође кроз зидове, па су грнчари користили разне начине да је обраде. Одмах после печења, док је још ужарена, убацивали би је у течан раствор налик на тесто за палачинке. Или би је пре печења потапали у млеко.

У XVII веку Петар I, који је толико волео Холандију и њене плаве керамичке плочице, увео је у моду тањире са плавим ободом. А у XVIII веку до Гжеља је стигла слава обојене европске мајолике – порозне керамике која је у потпуности покривена глазуром. Куповали су је богати племићи, а технологија израде била је скупа и компликована. Гжељски мајстори су се дали у потрагу за рецептурама и начинима да се производња поједностави и унапреди. Тако је настала „гжељска мајолика“: са пет боја, земљана, са народним орнаментима.   

До данашњих дана сачувани су музејски примерци мајолике, укључујући гжељске кваснике (боце за држање и служење кваса) са украсним ручкама и отвором у средини. „Претпоставља се да се у ове отворе убацивао лед како би се квас хладио“, каже Валентин Розанов. „Док неки сматрају да је отвор био потребан како би се више квасника могло нанизати на руку при служењу гостима. За нас, уметнике, тај отвор је декоративни елемент.“

Плави феникс

Паралелно са мајоликом развијале су се и друге технике гжељске керамике: полуфајанс, фајанс, порцелан. Гжељски мајстори су тражили рецептуре за израду керамике из иностранства, јер се страна керамика високо ценила у Русији и била врло скупа. Тако је настао полуфајанс - искључиво гжељска керамика. Он је био грубљи од европског фајанса, али финији и мање порозан. Мајстори су се тако извештили у осликавању да је полуфајанс заузео посебно место у гжељској керамици. Затим се појавио и фини фајанс. Што се тиче порцелана, кинески, а касније европски порцелан у Русији је имао цену злата. 

„Кинези су тајну порцелана држали у тајности. У Немачкој је чак постојала тајна производња у којој су покушавали да начине свој порцелан“, каже Валентин Розанов. У Кини су коришћени чисти састојци, директно из земље. Они су узимали каолинит и камен, дробили их, мешали и добијали порцелан. Европљани су користили материјале из својих ресурса. Када је порцелан стигао у Русију, и Руси су почели да смишљају сопствену рецептуру. Зато је порцелан у различитим земљама различит. У Гжељу је било на стотине фабрика и радионица. Неки произвођачи су наставили да се баве обичном грнчаријом, а они који су били сналажљивији отворили су производњу порцелана са скупом опремом.

Делимично због порцелана гжељ је остала плава. Бело-плаво осликавање се вратило у моду у XIX веку. Ради се о томе да се порцелан пече на врло високој температури, а већина уобичајене мајолике у смеђој, зеленој и наранџастој нијанси на таквим температурама изгори. Док кобалт, од којег се добија плава боја, може да поднесе високе температуре. Белу боју печењем даје најквалитетнија глина.   

Један од основних и најпознатијих мотива не само гжељске керамике, него читаве светске примењене уметности је ружа. У гжељској интерпретацији она је специфична, каже Валентин Розанов: „Ружа је затворена, слика се у три-четири потеза, и сваки уметник има своју. Ми можемо једним погледом да доживимо уметника, али његову ружу никада не можемо да поновимо. То није једноставна бела рада, него племенит и цењен, редак цвет. Људи су одувек тежили нечему узвишеном. Уметници са обе стране четкице узимају различиту количину боје и једним потезом дају слици и сенку и дубину – тако се распоређује боја при кружном потезу.“

Нажалост, почетком XX века због индустријске револуције гжељска керамика је почела да настаје, јер више никоме није била потребна. Фабрике су национализоване, производња је изгубила газде које су бринуле о њој. Мушкарци су одлазили у рат, а само они су се у Гжељу бавили керамиком, док су жене радиле у домаћинству.

Четрдесетих година у Гжељ је после изласка из логора дошао историчар уметности Александар Салтиков, који је почео да ради на обнови овог заната. Вратио је раднике на посао, обновио технолошки процес, а касније је у Москви гжељску керамику уврстио у музејске колекције и иницирао ископавања. Под његовим руководством је радила и веома позната уметница Наталија Бесарабова. Заједно су створили гжељску „азбуку потеза четкицом“. Паралелно је уведено школовање за рад са керамиком у средњим стручним школама. И порцелан је постао искључиво женски посао. Када је Валентин Розанов 1974. године дошао да ради у фабрици за производњу гжељске керамике, био је једини мушкарац међу радницама.

Данас у Гжељу постоји државни институт са катедром за ликовну уметност и народну ликовну културу. Произвођаче који су сертификовани и негују народну уметност држава ослобађа пореза. Такође им компензује трошкове за одржавање великих изложби. Док се гжељски уметници без сталног запослења боре за чистоту заната: „Има много радионица. И ми видимо да постоје успешна дела, као и груба израда. Боримо се против несавесних произвођача. Они дискредитују гжељ тако што продају лоше, неквалитетне производе“, каже Розанов. Он је, ипак, уверен да ће гжељ опстати.