Филм „Ловац на јелене» (1978) Мајкла Ћимина је један од метафоричних хитова Новог Холивуда, раздобља у историји америчке филмске индустрије од краја шездесетих до почетка осамдесетих година прошлог века, кратког периода када су редитељи имали предност у односу на продуценте, а ауторски филмови били гледани у биоскопима. Реч је о једном од првих филмова о Вијетнамског рату. Ћимино је срушио стереотипе о филмовима са сличном тематиком који нису у стању да заинтересују широку публику. Публика је без обзира на његову дужину (три сата) хрлила у биоскопе.
Мерил Стрип, Роберт де Ниро и Кристофер Вокен
Legion MediaУправо за филм „Ловац на јелене“ култни глумац Кристофер Вокен добио је свог јединог Оскара, а Мерил Стрип прву номинацију за награду Америчке филмске академије.
Откуд уопште руска тематика у филму? У првобитној верзији под називом „Човек који је дошао да се игра“ (The man who came to play) није било ни Руса, ни Вијетнамаца. Ова верзија говорила је о Американцима у Лас Вегасу. За заокрет је заслужан редитељ Мајкл Ћимино који се појављује и као један од сценариста финалне верзије.
Мајкл Ћимино
Legion Media„Руски рулет“ постао је метафора америчке војне авантуре у Вијетнаму, а националност јунака, видно, сугерисала је сама смртоносна игра.
„Ловац на јелене“ је између осталог филм о „топионичкој пећи“ америчког друштва. Пореклом из Руске империје, одрасли на америчким вредностима, филмски јунаци одлазе да ратују против комуниста у Вијетнаму. Како би то акцентовао редитељ у првој трећини филма детаљно приказује како руска дијаспора у Пенсилванији живи сложно, зато тако упечатљиво на крају звучи песма God Bless America у њиховом извођењу.
Истина, живот и навике дијаспоре Ћимино је морао у великој мери да измисли. И редитељ и главни глумци само недељу дана посветили су упознавању са животом јунака њиховог будућег филма, аутомобилом су прокрстарили по провинцији, и успели чак и да се нађу на правом руском свадбеном весељу. Само што је до тог путовања дошло на крају припремног периода када је сценарио већ увелико био написан.
Ћимино је Итало-Американац и наравно, могао би далеко реалистичније да прикаже заједницу америчких Италијана. Међутим, Френсис Форд Копола у то време је већ снимио први и други део „Кума“, гангстерске саге која је поставила нову лествицу у приказивању Итало-Американаца. Осим тога, „Ловац на јелене“ драматуршки наликује првом делу у коме је покренута тема америчке „топионичке пећи“ у контексту рата (истина Другог светског рата), а велику улогу у радњи имају породични ритуали. И Ћимино и Копола своје филмове почињу дугим приказом свадбеног весеља. На крају, за улогу ловца на јелене Мајка Вронског редитељ је одабрао Роберта де Нира, а управо је он играо кума, младог Вита Корлеонеа, у другом делу Кополиног остварења.
Мајкл Ћимино (лево) и Роберт де Ниро
Legion MediaЗахваљујући руској тематици Ћимино је успео да се максимално дистанцира од филмског хита и избегне сувишна поређења.
Овде у свему влада еклектицизам. Узмимо имена главних јунака. Тако де Ниров јунак презиме дугује Лаву Толстоју и „Ани Карењини“ и пре је пољско. Украјинско-белоруско презиме Кристофера Вокена, у филму Ника Никанора Чеботаревича, изговара се са очигледном грешком, са „в“ ЧеВотаревич (Chevotarevich). Стенлија (последња улога глумца Џона Казале) пријатељи у маниру пољског језика ословљавају са Стош (Stosh). Јунаци говоре на мешавини словенских језика и чашицу подижу уз већ традиционалну у холивуском филму „руску“ здравицу «Na zdrowie!».
Црквено венчање Стивена Пушкова (Дејвид Севиџ) и Анђеле (Рутанија Алда) снимано је у Цркви светог Теодосија и „Лемки холу“ у Кливленду, историјског згради Русина пореклом из Западне Украјине.
Посебно занимљив је и избор музике. Тако, рецимо плес који подсећа на традиционални Казачок игра се уз романсу Тројка Петра Булахова, композитора из времена царске Русије. А на крају забаве сви хорски певају Каћушу, популарну совјетску песму коју емигранти у то време тешко да су могли да знају напамет (радња се одвија крајем шездесетих година прошлог века, односно јунаци су деца емиграната који су у САД дошли одмах после Октобарске револуције). Избор је екстравагантан мада у потпуности одговара радњи. Каћуша тугује за вољеним који негде на далеким границама... чува земљу. Тако је и овде, свадбено славље је уједно и опроштајно, а младожењу са још два друга чека скори одлазак у Вијетнам.
Иначе, од глумаца који играју важније улоге, пореклом из бивше Руске империје били су само двоје, иако ни они у главним улогама. То су Летонка Рутанија Алда (Стивенова супруга) и Џорџ Дзунза (пријатељ главних јунака), син Украјинца и Пољакиње које су Немци за време Другог светског рата одвели у Немачку на принудни рад у фабрици.
Треба рећи да својеврсни еклектицизам у филму изгледа реално. Рецимо, на православном венчању сви, укључујући и свештеника, говоре енглески, а на колима младенаца закачене су конзерве што је типично амерички обичај. Уопште узевши јасно је да Ћимино није инсистирао на историјској већ уметничкој истини, снимајући пре алегорију него драму, па је зато поменутој уметничкој истини редовно и жртвовао веродостојност. И то није случај само у руским сценама.
Премијеру „Ловца на јелене“ на Берлинском филмском фестивалу пратио је скандал. Наиме, совјетска делегација у знак протеста напустила је пројекцију филма. Али они уопште нису били револтирани окорелим стереотипима у приказивању руске дијаспоре, већ демонизацијом Вијетнамаца комуниста.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
