Захваљујући добром положају у Владимиро-Суздаљској кнежевини у 17. веку у селу Палех развила се јака иконописачка школа, која је укључивала неколико традиција, новгородску, строгановску, московску, јарославску и шујску. Стари центар иконописа, градић Шуја био је удаљен свега тридесет километара од Палеха. У савременој Русији и Палех и Шуја налазе се у Ивановској области.
Јавно власништво
Јавно власништво
„Сматрамо да је утицај шујског иконописа на палешку уметност осликавања врло јак. Међутим основа стила, у сваком случају, без обзира на најразличитије утицаје је строгановска школа (име добила по породици богатих трговаца и индустријалаца Строганов, будући да се најизразитије манифестовала у низу дела повезнаих са њиховим именом), каже уметница и руководилац „Удружења уметника Палеха“ Светлана Шчирова.
„Палешки уметници апсорбовали су разне стилове пошто су често путовали. Радили су на осликавању и обнави Гранитне палате у Москви, Новодевичјег манастира, Тројице-Сергијевске лавре, путовали у Петербург, на Урал, добијали скупе поруџбине за иконе. Били су позивани, а понекад под претњом силе морали да се појаве тамо где им је наређено.
И тако је било неколико векова, све до 1917. године, када су после Октобарске револуције становници Палеха имали две опције, да се помире са крахом иконописачке уметности или прилагоде новим околностима у којима је све везано за православну веру, искорењивано. „Уметници једноставно нису знали шта да чине“, каже Светлана Шчирова. „После револуције није се имало куд. Лети се обрађивала земља, а зими сликало“.
Много тога су пробали, укључујући осликавање дрвета, али су се зауставили на федоскинској лакираној радиности осликавања папир машеа на црној позадини. Религиозне мотиве заменили су секуларни. „Федосинска кутија је одиграла своју улогу. Седамнаестовековна традиција осликавања је сачувана. Када се на кутијицама налазило дрвеће, оно је по свим карактеристикама осликавано као на иконама, форми, техници, примени злата.
Тако је стара иконописачка традиција сачувана на уметничким предметима стоструко мањих димензија, а совјетски органи власти су ове производе продавали у иностранству.
Јавно власништво
Јавно власништво
Палешке иконе одликовао је префињени стил, са обрађеним најситнијим детаљима, обиљем злата и прозрачним сјајним бојама. Вештина је преношена са очева на синове, а мајстори се прочули „мајушним“ радовима, односно мањим иконама са више тема. То је такође одигралу одређену улогу у трансформацији палешког иконописа у палешку лакирану минијатуру.
Иван Голиков, један од палешких сликара иконописаца који је наставио породичну традицију, после револуције и повратка из Првог светског рата нашао се у земљи у којој за иконе није било места. Бавио се позоришном сценографијом, а 1921. године осликао је прву кутију за накит од папир машеа.
Његов стил одушевио је руководство Музеја народне радиности у Москви и историчара уметности Александра Бакушинског. Уз њихову помоћ Голиков је 1924. године основао Удружење за древно сликарство, а примерци нове народне радиности послати су на међународне изложбе у Италији и Француској.
„После сензационалног успеха на изложбама у Италији подигнута је велика прашина. Држава је управљала процесом и постала наручилац, али готово све је продавала у Америци, 99 одсто минијатура је извожено узимајући у обзир афинитете странаца. Теме су биле руске, црпљене из епова и бајки, а понекад и чисто совјетске, пропагандистичке“, каже Светлана Шчирова.
Архиве Светлане Шчирове
Вучји очњаци и куповна јаја
Процес настанка палешке минијатуре сложен је и захтева много рада. Сваки предмет било да је реч о кутији за накит, брошу, шнали или иглари, иако малих димензија, осликан је до најситнијих детаља.
Да би се произвео папир маше који се касније осликава потребно је шест месеци. Обрада картона подразумева лепљење, потапање у врело ланено уље и сушење у пећима. На крају овај полупроизвод постаје чврст „као кост“.
„После тога се китује, унутра се позадина боји црвеном бојом, а споља црном и покрива се алкидним лаком. Да боје блистале ради се припрема белом бојом. Исцртава се композиција, а онда и сваки детаљ, прстић, дршка, потом осликава, три пута покрива лаком, глача каменом плавцем и наноси злато. Злато се полира вучјим очњацима, а може и лисичјим, да би се добио сјај. И плус седам слојева лака. Сваки слој се суши у топлој пећи најмање 24 сата. Псећи очњаци нису погодни за полирање“, каже кроз смех Шчирова.
Пет фаза осликавања кутије за накит „Зима“, Н. В. Чапарине од припремног поступка белом бојом до готовог производа. Архив Светлане Шчирове
1. Припрема белом бојом
Архиве Светлане Шчирове
2. Цртање
Архиве Светлане Шчирове
3. Разрада детаља
Архиве Светлане Шчирове
4. Наношење злата
Архиве Светлане Шчирове
4. Готов производ „Зима“ Н. В. Чапарине
Архиве Светлане Шчирове
Користи се специфична боја као на иконама - темпера. Уметници их праве сами, тако што пигмент мешају са жуманцетом од јајета и воденим раствором сирћета. „То је природни прашак, хемијски би испливавао, па се не употребљава. Жуманце не треба да буде масно, зато се домаћа јаја не користе, већ само куповна. Масним бојама не може да се ради, као ни воденим. Уметници масноћу одређују одока, на основу искуства и регулишу воденим раствором сирћета, док су раније у ту сврху користили квас“, објашњава Шчирова.
Припрема злата у листићима није ни мало једноставна. Жица се развија у најтањи лист и лепи на кутију за накит, или се користи арапска гума, смола дивље акације. „То је врло компликован поступак. Префињеност стила огледа се у вештини осликавања таквим златом. Тешко да у свету постоје овакви врхунски мајстори“, каже уметница.
„Четкице уметници и дан-данас праве сами, од длаке веверичјих репова, напомиње Шчирова. „Четкице се разликују од оних из продавница уметничког маеријала по томе што врхови могу да се виде само под лупом. Оне су неопходне за танане потезе сликања златом“.
Архив Светлане Шчирове
Палешку минијатуру одликују не само златни орнаменти и строги традиционални канони, него и специфична техника коју Шчирова описује на следећи начин. „Рецимо, када је ограда зелена она је једноставно зелена. У палешкој уметности декоративног осликавања боја блиста, а чини је неколико нијанси. Рецимо, испод зелене се налази жута. Емулзије се фино стапају, како би боје биле прозирне. Ова сложена технологија користи се ради игре боја“.
Архив Светлане Шчирове
Уметност коју не разумеју сви
После распада СССР-а „Удружење за древно сликарство“ поцепало се на „Удружење уметника Палеха“ и „Удружење Палех“. Чланови се и даље баве само минијатуром, међутим, овај уметнички занат нашао се на ивици ишчезнућа без обзира на подршку државе и палешку школу основану тридесетих година прошлог века која још увек функционише.
„Нема континуитета“, констатује руководилац Удружења уметника Палеха Светлана Шчирова. „Млади уметници раде код куће, без могућности да уче једни од других, као што је то раније био случај. Заврше школу и тек после седам година схвате зашто боје у радовима тако горе. Ја имам 59 година. Нико од деце мојих вршњака из школе не бави се израдом минијатура. После завршене школе мора још дуго и упорно да се учи како би се направила добра минијатура коју ће купити колекционар који зна шта је врхунска уметност. А школа иако постоји да научи како се раде минијатуре ту функцију, изгледа, не испуњава. И не усађује љубав према минијатури“.
Архиве Светлане Шчирове
Као и у СССР-у све до фебруара 2022. године чувени производи палешке народне радиности рађени су за извоз. Управо колекционари из иностранства ишчекивали су комаде који се сматрају уметничким делима. У Русији има мало колекционара, а Палех не производи сувенире.
„Палешка декоративна уметност осликавања је врло сложена и оригинална. Сваки производ је уникатан, понављања нема. Копије се праве само у школама, док се учи. Много тога обичан човек не разуме, па поставља питања зашто је тако скупо, зашто су управо такви мотиви, композиција, црна позадина. Зашто су фигуре издужене? Генерално, зашто је традиција осликавања кутијица иконописачка“, каже Шчирова о проблемима са којима се сусреће палешка народна радиност.
Архиве Светлане Шчирове
Она додаје да једна мала шатула мора да кошта најмање пет хиљада рубаља или око 60 евра. У супротном реч је о фалсификату. Минијатура није хлеб, наглашава она, од тих пет хиљада мајстору пошто плати порез, струју и материјал остаје хиљаду, а на шатули ради најмање недељу дана. Рад може да се наплати и сто хиљада рубаља (око 1200 евра), али то је цена осликаних предмета заслужних уметника.
Архиве Светлане Шчирове
„У нашем удружењу постоје еснафи, ради око педесет уметника, ту су и сви млади људи, али њих је десетак, док остали имају у просеку 65 година. У Палеху још постоје чувене породице у којима млади могу да уче од родитеља. Има и оних који су после завршене школе почели да раде код куће, они не виде своје грешке, нису у стању да нацртају композицију, то је почетак краја. После завршене школе млади људи обично одлучују да осликавају храмове или нокте. То доноси више новца. У храмовима има много посла и за рад нису потребна два пара наочара и лупа.
Архиве Светлане Шчирове
„Без обзира на све потешкоће палешка лакирана минијатура опстаје“, каже Светлана Шчирова. Како истиче, палешки мајстори минијатуре уз помоћ државе почели су да сарађују са фабриком сатова „Полет“. Они до најситнијих детаља осликавају бројчанике за сатове. То је више од минијатуре, коју чак ни сви наши врсни мајстори не могу да раде. Тако подробан посао није за старије људе, с обзиром да захтева савршен вид.
Такође нису сви у стању да одговоре на озбиљне захтеве, тако да је од двадесет мајстора остало само њих десет. Али палешка минијатура је, све у свему, неуништива“.