Од крваве револуције до шареног цвећа: Како се мењао смисао Осмог марта у СССР-у (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Осми март је у Совјетском Савезу званично постао нерадан дан 1965. године, иако је претходно дуго обележаван као празник. „Ако будући историчари пожеле да сазнају ко је покренуо руску револуцију, неће имати тежак посао. Револуцију су покренуле гладне жене и деца која су тражила хлеба“, написао је у својим дневницима социолог Питирим Сорокин описујући оно што се у Русији догађало 1917. године.

Све је почело 1917. године од штрајка радница ткачких фабрика који је у Санкт Петербургу почео 23. фебруара, односно 8. марта по Грегоријанском календару. Недељу дана касније то већ више није био штрајк, него обарање монархије. Жене су тада уништавале трамвајске вагоне и демолирале продавнице, захтевајући поштовање радничких права и свргавање монарха.

Тај бунт је догађај од кога је потекао празник 8. март у СССР-у. Дан жена је у појединим земљама неко време обележаван 2, 9. или 12. марта, па чак и 2. и 12. маја. Осми март је у међународни левичарски покрет дошао из Русије. Тај дан је у СССР-у први пут обележен као празник 1921. године.

У наредним годинама брзо је избледела асоцијација Осмог марта са протестом против неједнакости. Уместо тога је у први план доспело слављење совјетске жене као раднице, мајке и комунисте. Жене су величане као понос совјетског уређења и симбол његове прогресивности.

Совјетска држава је заиста у погледу женских права имала чиме да се похвали. После Фебруарске револуције жене су добиле право да гласају на изборима. У Великој Британији ће то право бити дато женама годину дана касније, а у САД чак три године касније. Совјетске жене су служиле као пример британским и америчким сифражеткињама. Међутим, убрзо затим су међународне везе између активисткиња прекинуте. У СССР-у је „женско питање“ решавала држава, и то у свом, совјетском стилу.

Осми март је постао дан свечаних састанака у фабрикама, где су раднице причале о достигнућима жена у индустрији. Поред тога, како су 1927. године писале једне новине у Тверској губернији, „осми март је дан смотре снага милиона радница и сељанки“. Другим речима, жене су поводом празника позиване на ударнички труд. Најбоље раднице су добијале признања за пребацивање норме. Истовремено су жене и даље саме обављале све кућне послове.

До промене је дошло тек средином века, када је по речима историчарке Наталије Козлове формирана „армија радница и породиља“. Осми март је 1965. године проглашен за нерадан дан и од тада је прослављан у кругу породице. То је био преломни тренутак у начину на који је руско друштво доживљавало овај празник.

Разматрање „изузетних успеха“ жена брзо је потиснуто у други план и све чешће су жене хваљене као представнице лепшег пола и добре домаћице.

Уместо састанака на радном месту жене су примале честитке од мушкараца, најчешће у виду представе. Главни поклон за Осми март временом је постало цвеће, и конкретно мимоза. Надежда Крупска, супруга Владимира Лењина, наводно је предложила да се женама за Осми март поклањају мимозе јер је то цвеће било јефтино и сваки радник је могао да га купи. Осим тога, неко друго цвеће се у Русији у ово доба године није ни могло лако наћи.

Мушкарци су тога дана код куће преузимали улогу домаћице. Ујутру су лепшој половини поклањали цвеће, а затим су припремали доручак и ручак за целу породицу (истина, то су радили само осмог марта). Сада се од жене није очекивало да пребаци норму на стругу, него да обуче свечану хаљину и да се опусти.

Деца су се такође трудила да обрадују своје маме: уочи празника су у обдаништима и школама сама правила разгледнице и друге поклончиће, а осмог марта су постављала сто пре ручка или су пекла колаче.

Три-четири дана пре празника у продавницама је било „вандредно стање“ јер су мушкарци куповали поклоне (уз цвеће) тако да су се формирали дугачки редови.

После распада Совјетског Савеза овај дан је задржао статус државног празника, као што се задржала и традиција да се свим женама честита Осми март и да им се поклања цвеће и купују други поклони. О борби за женска права сада више нико и не размишља.