У вечерњим сатима 27. априла 1945. године совјетска армија је ушла у Берлин, а већ 2. маја су црвеноаермејци заузели борбену кулу близу берлинског зоолошког врта. У њој су, поред болнице и избеглица, пронађени и експонати берлинских музеја. Међу њима су била три велика ковчега са чувеним „Златом из Троје“. Убрзо затим су ковчези поново нестали, да би тек почетком 1990-их поново били пронађени, и то у Москви.
Хајнрих Шлиман, 1870.
Библиотека Конгреса/Public DomainСин протестантског свештеника из Мекленбурга и археолог-аматер Хајнрих Шлиман (1822-1890) од детињства је био опседнут жељом да открије Троју. Читајући Хомера сазнао је за Тројански рат и увртео себи у главу да мора пронаћи древни град. Очаран том идејом, Шлиман је годинама трагао за Тројом.
После две године ископавања на брду Хисарлик у Турској Шлиман је 31. маја 1873. године под развалинама античног града пронашао сребрни суд са драгоценостима од злата тешким 1,5 кг. Проналаску је дао назив „Пријамово благо“ (по имену једног цара из доба Тројанског рата), а древне руине је прогласио за остатке легендарне Троје. Али он је ипак био аматер и ослањао се само на Хомерове описе, па није чудо што се испоставило да није у праву. Касније су, наиме, научници оповргли његову теорију, установивши да су трагови Троје могли бити у горњим слојевима терена које је Шлиман уништио копањем, док је „Пријамово благо“ заправо припадало ранијем периоду. Али проналазак је остао познат као „Злато из Троје“.
Поглед на тројанска ископавања Шлимана. Гравира, 19. век.
Public DomainБлаго је још тада могло да заврши у Русији, будући да је пар година касније Шлиман нудио Руском археолошком друштву да откупи проналазак, али договор није постигнут. Нешто касније, 1881. године, предузимљиви авантуриста је своју збирку поклонио Берлину у замену за звање почасног грађанина и одређену материјалну компензацију. Од 1922. године благо је било изложено у Музеју праисторије и ране историје. Одатле је заједно са експонатима из других музеја било евакуисано у борбену кулу поред зоолошког врта која је била подигнута на личну фирерову наредбу специјално ради заштите од ваздушних напада и третирана је као идеално склониште.
Народни уметник СССР Игор Емануилович Грабар, 1950.
Михаил Озерски/SputnikТрупе Вермахта су опљачкале и уништиле огроман део културног наслеђа окупираних народа. Због тога је још у јеку рата постављено питање о надокнади штете. Тако је 1942. године формирана специјална комисија за процену губитака у сфери културе. Према подацима које је она објавила крајем 1940-их, губитке су имала 173 музеја и 4.000 библиотека и архива. У оквиру поменуте организације функционисао је и Биро за експертизе на чијем челу је био познати совјетски сликар, рестауратор и историчар уметности Игор Грабар.
Предлагано је, између осталог, да се уништена ремек-дела надокнаде на исти начин. Тако је као пример процене губитака навођен Спасо-Преображенски храм на Нередици који је уништила немачка артиљерија. У питању је споменик руске средњовековне архитектуре и иконописа из 12. века. Грабар је предлагао да у замену за њега „узмемо и пребацимо Катедралу у Ремсу, рецимо“.
Спасо-Преображенска црква на реци Нередици, 1880.
AeJse Trasarebre/Swedish National Heritage Board/Public DomainУ својству еквивалентне надокнаде за нанету штету фигурирала је и Рафаелова „Сикстинска Мадона“ из Дрездена која ће касније бити однета у СССР, аз атим враћена у Источну Немачку током 1950-их. Управо је Грабар руководио састављањем спискова уметничких предмета који су могли бити извезени у СССР. На списку је било 1745 дела од значаја за светску културу, између осталог и Злато из Троје.
Пријамова ризница
Public DomainМузејски артефакти пронађени у борбеној кули близу зоолошког врта били су први на реду за извоз у СССР. „Берлински зоолошки врт треба да буде под контролом енглеско-америчке зоне окупације... <...> ...Издато је наређење о хитном пребацивању свих драгоцених објеката из борбеног бункера у источни део Берлина, и засада нека се чувају у складиштима замка Фон Трескова у Фридрихсфелду и у Берлинској кланици“, написао је у једном писму Андреј Белокопитов, руководилац „трофејне бригаде“ Уметничког комитета.
Борбена кула, 1944.
Wolfgang Weber/Getty ImagesЈедан број најважнијих уметничких дела извезен је из Белрина специјалним авионом који је 30. јуна 1945. године полетео са аеродрома Темпелхоф и спустио се на московски аеродром Внуково. У совјетској престоници је Пушкинов музеј био један од центара за пријем драгоценог товара, па и Злата из Троје.
Златна дијадема из Пријамове ризнице.
Државни музеј ликовних уметности „А. С. Пушкин“/Public DomainСви ти предмети су 1949. године према одлуци руководства земље смештени у такозвани „Посебан фонд“ без права њихове публикације и експонирања. Приступ тој ризници био је специјалном инструкцијом забрањен свима осим људима задуженим за њихово чување.
Совјетска власт је током 1950-их донела политичку одлуку да један број уметничких дела врати Источној Немачкој. На пример, живописна ремек-дела из Дрезденске галерије. На списку је била и Шлиманова Тројанска ризница, али је 260 предмета од злата, сребра, горског кристала и камена ипак остало у Москви, док је 414 бронзаних и керамичких артефакта смештено у Ермитаж. Још увек није познато из ког разлога су ови предмети задржани у СССР-у.
Шлиманова колекција је скоро до средине 1990-их била недоступна за научнике и ширу јавност. Штавише, због дугогодишњег држања у „спецхрану“ (одељење при библиотекама са специјалним обезбеђењем) сматрало се да је чак једним делом изгубљена. Тек у децембру 1994. године стручњацима је први пут омогућено да се детаљно упознају са њом, а две године касније отворена је изложба „Ризнице Троје са ископина Хајнриха Шлимана“ у Пушкиновом музеју. Тада су хиљаде људи имале прилике да виде чувену збирку.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
