Темеље једној од најпопуларнијих игара у историји поставио је совјетски инжењер Алексеј Пажитнов кога игра руски глумац Никита Јефремов. Пажитнов је био запослен у рачунском центру Академије наука, а тетрис је осмислио 1984. године на компјутеру „Електроника 60“. У филму се, наравно, каже да је на игри радио ноћу мада је на идеју о тетрису Пажнитов дошао, између осталог, решавајући ванредне радне задатке.
Бавећи се проблемима вештачке интелигенције и препознавања говора руски научник користио је мозгалице, укључујући и пентамино. Међутим блокови са пет квадратића били су сувише компликовани за рачунарске капацитете тог времена, па је требало прећи на тетрамино, захваљујући коме се на крају и појавио тетрис. На руски траг у историји тетриса алудира и музика, која се између осталог чује и у филму, 8-битна верзија народне песме „Коробејники“.
А рецимо, Пажитновљев пријатељ психолог Владимир Похиљко, који је по неким мишљењима одиграо важну улогу у стварању и промоцији „Тетриса“, уопште се не појављује. Та прича творце филма много мање занима од касније настале међународне борбе за права на широм света популарну игру.
Радња филма у режији Џона Бејрода почиње 1988. године када је Хенк Роџерс, холандски предузетник који је дуго живео у САД и на крају се са супругом и децом настанио у Токију, на изложби дигиталних достигнућа у Лос Анђелесу видео инострану верзију „Тетриса“ и открио да може да купи права за игру за Јапан.
Корпорација Nintendo била је у том тренутку у потрази за новим производима. Само што ће се прича о правима испоставити као далеко компликованија, на шта се Бејр0д и фокусирао у свом остварењу.
У филму, као и у животу, у регулисање права за све могуће начине коришћења Тетриса у различитим земљама које је потрајало неколико година били су укључени не само Роџерс који је у игру уложио сву своју уштеђевину и некретнине, већ и британски медијски магнат Роберт Максвел, и наравно совјетска државна корпорација ELORG (или „Электроноргтехника“) главни носилац права. Сам Пажитнов од игре у совјетско време није добио никакав новац.
Главна линија радње Тетриса одвија се у Москви (1988-1989) коју је „одиграо“ највећи шкотски град Глазгов, где је филм, између осталог, сниман. И док други градови у овом географски богатом филму изгледају прилично маркантано и светло, совјетска престоница, наравно обилује свим нијансама сиве. И то се не односи само на „спаваонице“ и блокове са вишеспратницама, где живи Пажитнов, са неизоставном „шапком ушанком“ на глави, него и на централне градске улице у којима приземне бараке са истакнутим фирмама „Књиге“, „Риба“ и „Бакалница“ илуструју велики недостатак робе широке потрошње. Заједно са женом у јакни од тексаса која виче како њена породица гладује, и коју од сигурне смрти на улици спашава интелигенат, запослен у државном предузећу у коме се од плате добро живи, Пажитнов.
Хотел „Транслинк“ у коме одседа Хенк Роџерс не може се похвалити услугом, запослена на рецепцији без осмеха пружа кључеве, а такси се из хотела може добити само за цигарете „Волга“. Москва, у време перестројке, која је тада већ почела у СССР-није била заправо ни близу тако злослутног пада. Мада се негде око половине филма то и говори и приказује се андерграунд журка на којој млади људи сањају о слободи, кока-коли, „Левис“ фармеракама и играју уз The Final Countdown.
Странца Роџерса у земљи Совјета, наравно, константно, прате. То је било сасвим могуће и у време перестројке, јер је до ревизије рада КГБ-а дошло тек 1991. године. Међутим, у филму службеници државне безбедности постају готово кључни актери који и стоје иза свих неразмрсивих чворова споразума о тетрису. Москва у време перестројке просто врви од обавештајаца и црних аутомобила („црних врана“, истих оних које су својевремено возили енкаведеовци и уливали страх у кости становништву). Осим њих, и да, гладне жене, на улицама престонице углавном нема никога. У хотелу „Транслинк“ Роџер среће преводиоца (Софија Лебедева из серије „Мекмафија“ и „Викинзи: Валхала“), коју је како год узмеш врбовао КГБ. Главног негативца у „Тетрису“ одиграо је руски глумац Игор Грабузов који је од адског начелника совјетске државне безбедности направио готово „Џокера“.
Медијски магнат Роберт Максвел приликом првог појављивања почиње да се размеће својим познанством са генералним секретаром партије Михаилом Горбачовом које се у први мах доживљава искључиво као шала, међутим, Горбачов је стварно познавао Максвела и покушавао да му помогне у борби за тетрис.
Тако интересантна чињеница није могла да не нађе место у филму, па се због тога негде при крају филму, притом на Црвеном тргу, на паради, испод Лењиновог портрета и појављује генерални секретар ЦК КПСС. Игра га на извитопереном руском британски глумац Метју Марш. Али његов јунак овде уопште није битан аргумент за решење питања o тетрису, него спона са крајем филма који очајнички покушава да угради игру у политички контекст и докаже да је борба за изум Пажитнова имала важну улогу у распаду Совјетског Савеза.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу