Како је руководство СССР-а за Лењинов рукопис платило сликом Кандинског

Култура
RUSSIA BEYOND
Углавном се сматра да су бољшевици само двадесетих и тридесетих година непроцењива уметничка дела распродавали на Западу. Међутим, ретке епизоде дешавале су се и касније.

Данас се ремек-дела Василија Кандинског, родоначелника апстрактног сликарства, продају на аукцијама за рекордне суме. Међутим, за совјетску власт његова дела нису представљала велику вредност. 2017. године његова „Слика са белим линијама“ (1913) продата је у Содебију за 42 милиона долара. Испоставило се да слика има  занимљиву историју. Наиме, 1974. године СССР ју је заменио за слабо познато Лењиново писмо.

Совјетска власт је буквално водила потрагу за свим документима повезаним са именом вође револуције, а посебно су је интересовали његови рукописи, чак и кратке белешке и писма. Ако би се овакве ствари нашле у власништву грађана СССР-а, они су били дужни да их предају властима. Али када би се испоставило да се неки документ налази у иностранству, власти су биле принуђене да се довијају, укључујући могућност куповине и размене.

1974. године совјетске власти су сазнале да постоји оригинал Лењиновог писма бољшевику Григорију Алексинском од 7. фебруара 1908. године. Како је тада објавио немачки лист Spiegel, са Москвом је контактирао колекционар Вилхелм Хак који је сазнао да његови пријатељи поседују Лењиново писмо. Он је сам предложио да се писмо размени за слику Кандинског.

Писмо је већ било објављено у совјетској штампи, али се испоставило (а према условима договора немачка страна то није смела да објави) да се у писму налази раније непознати постскриптум. У њему се спомињало јеврејско питање, а совјетске власти су страховале да би Запад писмо могао да искористи за антисовјетску пропаганду.

Питање размене разматрано је на највишем нивоу и позитивно је решено. Партија је министарству културе наложила да КГБ-у преда једну од слика из депоа Третјаковске галерије и да се она размени за оригинал писма.

Власник писма је желео да задржи анонимност. А знатно касније је на сајту Содебија објављена историја слике у којој се нашао и списак власника платна, од Третјаковске галерије до Хакове колекције, одакле је слика доспела на аукцију у Содеби.