Какав је био први совјетски звучни филм из 1931. године?

Први совјетски играни звучни филм – „Пут у живот“ Николаја Ека – снимљен је 1931. године, четири године након приказивања првог звучног филма на свету. Било је то остварење о младим деликвентима тада мало познатог редитеља.

Али Николај Ек је био уверен да ће због његовог приступа снимању и историје настанка овај филм постати култни. Тако се и догодило. Једне ноћи, мада је планирао да погледа само први део филма, Стаљин га је одгледао до краја, а један биоскоп у Њујорку држао га је на репертоару читавих годину дана.

Филм о преваспитавању деце

Редитељ Николај Ивакин, који је узео ефектан псеудоним Николај Ек, није припадао елити младих совјетских редитеља. О њему се готово ништа није знало. Али млади редитељ је гајио идеје које је страсно желео да оствари. И док су први титани совјетске кинематографије и даље критиковали „звучни филм“, он је радио на „Путу у живот“.  

У основи филма лежи реална прича о једном од бољшевичких експеримената: како радом преваспитати деликвентну омладину. У СССР-у је 1924. године настала прва радна комуна за децу-изгреднике. Суштина експеримента била је у томе да се беспризорна деца са улице не шаљу у затворе за малолетнике, него у комуне у којима ће бити преваспитана и обучена корисним занимањима. Пропаганда је тај процес називала „прекивање“, а радне комуне „путном дозволом за бољи живот“. Ускоро су сличне комуне основане широм Совјетског Савеза. 

Редитељ и сниматељска екипа провели су неколико месеци у таквој установи, одакле су узели и глумце. У филму се појављују смо два професионална глумца, док су сви остали обична деца из комуне. Али према сценарију (као и у животу) нису се сва деца могла преваспитати. Вероватно је ова веродостојност уплашила цензоре, па су после првог јавног приказивања надлежни органи забранили приказивање филма.

Пројекција за Стаљина  

Међутим, филм није дуго провео „на полици“. Прва пројекција је привукла пуно пажње, била је то права „звучна“ атракција. Власти су се такође заинтересовале.

„Једне ноћи у биоскопу 'Художествени' организована је поновна пројекција филма. Стигли су чланови ЦК. Поред Стаљина сместили су редитеља Ека. Седела сам нешто даље, поред Ворошилова“ – присећала се у мемоарима сценаристкиња Регина Јанушкевич. „Стаљин је рекао да ће одлучити шта да се ради када погледа први део филма. Међутим, прошао је први, други, трећи део филма и нико од руководства није устао. Сви су филм одгледали до краја.“

После пројекције Стаљин је ћутао. Затим је устао и успут само промрмљао: „Не схватам шта овде има да се забрањује?“ И изашао.

Скандалозно остварење  

Након тога филм се појавио у биоскопима, где је, као што се могло и очекивати, постао хит, мада је то ипак било дело прелазног периода, снимљено у естетици немог филма. 

Истина, у СССР-у многи гледаоци нису долазили да виде „Пут у живот“ због његове уметничке или идејне вредности, него како би чули затворске песме уз гитару и проверили да ли заиста цео филм има звук. Ради се о томе да су у биоскопима СССР-а у то време већ могли да се виде такозвани „Звучни сабирни програми“ које су чинили одломци из позоришних монолога, пропагандних говора и делови музичких представа. Само није било звучних уметничких филмова.

Филм је приказан у 107 земаља света, а 1932. године Николај Ек је проглашен за најбољег редитеља по мишљењу гледалаца међународног фестивала у Венецији. У Берлину филм се најпре два и по месеца приказивао у једном од најбољих биоскопа, а затим је истовремено приказан на 25 биоскопских платна. У Њујорку је „Пут у живот“ у једном биоскопу приказиван читавих годину дана. Док је „демократски слободна“ Француска филм дочекала на нож и забранила га.

На питање редитеља о разлогу за забрану, француски цензор је рекао: „Ако бих желео да исечем неке делове из филма, морао бих да вам посаветујем да исечете... цео филм, јер не налазим ниједно место у њему где се не говори о комуни или о комунизму или где се не чује Интернационала“.

Међутим, филм се у Француској ипак приказивао, додуше, на затвореним пројекцијама које је организовало Друштво пријатеља нове Русије. У француској штампи је дочекан са одушевљењем, а у емигрантским листовима са злонамерном хајком.