Храм Христа Спаситеља, Великомученице Екатерине и преподобног Серафима Саровског (Италија, Санремо).
villlamania (CC BY)Руске православне цркве грађене су у различитим деловима света, у различито време и из различитих разлога. Пре Руске револуције у европским земљама су подизане цркве за руску заједницу која је тамо живела. Богати Руси су тада имали обичај да путују у Европу ради лечења или разоноде, а чести европски гости били су познати руски писци, сликари и композитори.
У земљама изван западног света руске православне цркве грађене су на иницијативу мисија које су тамо одлазиле да проповедају хришћанство. Тако је, на пример, изграђен руски храм у Јапану.
После Руске револуције 1917. године велики број верника је емигрирао из Русије бежећи од комунистичког режима. Њима су били потребни храмови, и они су грађени од новца прикупљеног у парохији или су куповани објекти локалних верских заједница.
Црква је подигнута у част преминуле велике кнегиње Јелисавете Михајловне из рода Романових. Она се удала за војводу Адолфа од Насау-Луксембурга и живела је у Визбадену. Годину дана након венчања Јелисавета је умрла на порођају, а муж је саградио цркву на њеном гробу. Сада се при храму налази највеће православно гробље у Европи.
У 19. веку Визбаден је био популарно место за одмор руске аристократије, па је храм имао прилично велики приход. Цркву је посећивао и цар Николај II са супругом Александром Фјодоровном, кад су били овде на одмору. После револуције 1917. године број парохијана је порастао јер су се појавили емигранти. У цркви се и данас врше богослужења и ради недељна школа која носи име Достојевског.
Руска заједница није увек била у могућности да изгради своју цркву и тада је парохија изнајмљивала или куповала здања других конфесија. Зато поједини православни храмови нису типични за руску архитектуру. Тако је било са црквом Јована Кронштатског у Хамбургу. Здање је саградила лутеранска заједница почетком 20. века, али се број њених парохијана временом толико смањио да лутеранци више нису могли одржавати овај храм и он је 2004. године продат православној заједници. Заправо је немачка евангелистичка црква изашла у сусрет руској православној заједници па је наплатила само земљу на којој је храм изграђен, док је за објекат узела само један евро.
Црква је освећена 2005. године на дан праведног Јована Кронштатског.
Руска аристократија је почела да посећује Санремо средином 19. века. Лекари су ово одмаралиште препоручивали за лечење плућних болести. Сматра се да је идеја о изградњи руског храма у граду потекла од царице Марије Александровне, супруге Александра II.
Међутим, спроведена је у дело много касније, за време владавине цара Николаја II, а богослужења су почела 1913. године, пре него што је храм довршен.
Припреме за изградњу храма почеле су 1900, а темељ је постављен 1903. године. Царица Марија Фјодоровна, супруга Александра III, била је покровитељка изградње. Она је најпре била верена за брата свог мужа, царевића Николаја, који је убрзо умро од болести, а своје последње дане је провео управо овде, у Ници.
Црква је подигнута тек 1912. године од личног новца цара Николаја II.
У 19. веку је у Паризу трајно или привремено боравило око 1.000 Руса. Мали православни храм при руској амбасади није могао све да их прими, па је Јосиф Васиљев, свештеник амбасаде, покренуо иницијативу за изградњу нове цркве и лично почео да прикупља средства. Прилог нису давали само православни верници, него и католици и протестанти. Пројекат су припремиле архитекте Роман Кузмин и Иван Штром.
После револуције 1917. године Француска је била центар који је привлачио руску емиграцију, па су у храму одржана опела многим познатим личностима: писцу Ивану Тургењеву, импресарију Сергеју Дјагиљеву, оперском певачу Фјодору Шаљапину, сликару Василију Кандинском и многим другим.
Вољена ћерка грофа Петра Шувалова умрла је на порођају 1872. године у кантону Во у Швајцарској. Гроф је желео да она почива у православној земљи, поред православне цркве, па је 1878. године подигао храм Свете Варваре, чије име је његова ћерка носила.
И данас се у цркви редовно одржавају богослужења. Међутим, и поред опсежне рестаурације, неким детаљима у унутрашњости храма потребна је обнова па храм активно тражи донаторе.
Идеју о изградњи цркве дао је Антонин Капустин, старешина Руске духовне мисије у Јерусалиму. Када су 1881. године велики кнезови Сергеј Александрович и Павел Александрович дошли као ходочасници у Свету земљу, Антонин им је изложио своју замисао. Већ 1882. године Русија је добила документе о власништву над земљиштем на падини Маслинске горе.
Изградња је завршена 1888. године. Храм је финансиран од средстава царске породице и донација, а данас је под управом Руске православне цркве и Руске православне заграничне цркве.
Изградња храма отпочела је 1896. године на иницијативу тајног саветника Александра Проворова. Он је постао и један од главних спонзора изградње заједно са појединим руским трговцима и индустријалцима. После три године градње црква је освећена.
Храм је мали, може да прими само 60 људи. Дрвени иконостас од храстовине са једним редом икона специјално је допремљен из Санкт Петербурга.
Крајем 19. века у Њујорку се формирала велика православна заједница. Тада је донета одлука да се изгради храм који би могао да прими до 900 људи. Председник грађевинског одбора храма је 1900. године допутовао у Русију у потрази за средствима за изградњу. Првих 5.000 рубаља добио је од цара Николаја II, а још 500 рубаља од светог Јована Кронштатског. Многи православни верници су следили њихов пример и за кратко време прикупљено је око 80.000 рубаља.
Храм је освећен 1902. године, а од 1905. је саборна црква и духовни центар руског православља у Северној Америци.
Најстарији руски православни храм у Африци саграђен је 1931-1932. године на молбу руских емиграната. Убрзо су се и у другим градовима Марока појавили православни храмови.
Због малог броја верника у парохији више пута је постављано питање о затварању храма, али га је спасао нови талас емиграната 1980-2000. године, а 2010. је чак извршена опсежна рестаурација здања.
Свети Николај Јапански (Касаткин) био је руски мисионар, епископ и настојатељ храма при руском конзулату у јапанском граду Хакодате. Првих година свог боравка у новој земљи проучавао је језик и културу Јапана, а касније је толико савладао језик да је превео Свето Писмо на јапански. Постао је и оснивач руске духовне мисије у Јапану.
Мисија је била успешна, па су у Токију почели да ничу православни храмови. Ради прикупљања средстава за изградњу овог храма свети Николај Јапански 1880. године одлази у Русију и држећи беседе у различитим градовима прикупља 130.000 рубаља. Храм је освећен 1891. године, а Јапанци га зову Николај-до.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
