Легендарни небодери Москве: Хотел „Лењинград“, Стаљинов небодер који је највише критикован

Локација: Каланчевска улица, 21/40

Година изградње: 1949-1953.

Шта се налази у згради: хотел „Лењинград“

Како је саграђен?

Темељ за хотел „Лењинград“ постављен је 1947. године на 800. годишњицу оснивања Москве. Истог дана су постављени темељи и за остале Стаљинове небодере. Активна фаза изградње отпочела је две године касније.

Архитекте и аутори пројекта Леонид Пољаков и Александар Борецки дуго су се трудили да реше проблем изградње на нестабилном московском земљишту јер су две подземне реке, Рибинка и Чечора, текле баш испод новог хотела. Једино решење је било да се небодери поставе на челичне шипове дужине 10 метара. Али ипак је постојала могућност да хотел „потоне“ у таквом земљишту, па су се стога потрудили да објекат буде што лакши. Зато је овај небодер најнижи од свих – заједно са торњем висок је само 139 метара.

Хотел је добио име по Лењинградској железничкој станици која је била у близини, а посетиоце је почео да прима 1953. године.

По чему је посебан?

Стаљин је веома волео готичку и класичну архитектуру, па је желео да совјетске архитекте и дизајнери ентеријера споје совјетски монументализам са елеганцијом готичких зграда и луксузом барока. Ова архитектонска мешавина је касније названа „Стаљинов ампир“, и у том стилу су пројектовани сви Стаљинови небодери.

Хотел „Лењинград“ се, међутим, мало разликовао од осталих небодера. У његовм ентеријеру присутан је јак утицај средњовековне руске архитектуре. На пример, просторија испред уласка у лифт направљена је у виду олтарске нише, главни улаз небодера осмишљен је у стилу трема, а бело-црвено-златна боја зидова типична је за древну руску архитектуру.

Посебна пажња је посвећена лустерима. Они су личили на полијелеј, велики свећњак из централног дела храма, са мноштвом свећа и кандила, који је украшавао православне цркве још пре владавине Петра Првог. Иначе, један од бронзаних лустера на десном делу главног степеништа висок је 15,5 метара и заузима цео простор између првог и шестог спрата хотела. Он је у време постављања био најдужи лустер на свету, па је уписан и у Гинисову књигу рекорда.

У почетку је хотел „Лењинград“ имао 349 соба, а после реконструкције 2008. године њихов број је смањен на 273. Зграда је имала централизовану климатизацију (што је била реткост за грађевине тог периода), као и склониште за случај бомбардовања, које, као и сва остала склоништа, никада није затребало.

Оно је касније претворено у козметички салон и спа-центар са великим базеном.

Хотел је тренутно у власништву ланца хотела Hilton. Пошто су од градских власти купили акције хотела, нови власници су 2008. године урадили комплетну рестаурацију целе зграде, од спољаше фасаде до унутрашњих просторија и инсталација.

Зашто се овај небодер није допао совјетској власти?

Никита Хрушчов, који је заменио Стаљина на месту шефа државе, није волео ниједан Стаљинов небодер. Сматрао је да су они оличење помпезности и бацање пара. Он је био присталица нискоградње, сматрајући да у Русији има пуно земље па нема смисла да се она штеди, и на њој се може градити једноставно и јефтино. Зато су скучене панелне зграде, чувене „Хрушчовке“, постале оличење функционализма 1960-их.

То је био Хрушчовљев генерални став, а што се тиче хотела „Лењинград“, све је било још много горе. Испоставило се да је цена његове изградње веома висока, а пошто се нико није усудио да за то окриви Стаљина и његову жељу да се по сваку цену гради небодер макар и на мочварном земљишту и тамо где су подземне реке, кривица је пала директно на архитекте.

Да зграда не би „потонула“, што се могло догодити због подземних река, морала је бити посебно учвршћена. Због тога је потрошња челика по 1 кубном метру зграде достигла 39 килограма, што је за трећину више него у другим Стаљиновим небодерима. За овакву „прекомерну потрошњу“ тада оскудног метала Хрушчов је и једном и другом архитекти одузео Стаљинове награде, а архитекта Леонид Пољаков је отпуштен из „Моспроекта“, након чега је дуго био тешко болестан.

Хотел је критикован још дуго, све до 1960-их. И тек након много година, 1978, небодер је проглашен за објекат културног наслеђа.