Шта је стаљински ампир у архитектури?

У време Стаљинове владавине ране совјетске архитектонске експерименте у стилу конструктивизма и ар декоа сменио је строги неокласицизам. А после Другог светског рата, у другој половини четрдесетих година, овај стил је прерастао у хипермонументализам, који се данас назива „стаљински ампир“. Земља која је победила нацизам преосмишљавала је класичну уметност и бавила се величањем прошлости – и то не само у архитектури, него и у ентеријеру, дизајну намештаја, примењеној уметности. Нови стил је требало да демонстрира величину и моћ совјетске земље. 

У совјетско доба (а посебно за време Стаљина) овај стил се називао једноставно „совјетска архитектура“. Стаљиновим именом почели су да га називају касније, а термин „стаљински ампир“ дуго је незванично коришћен међу стручњацима. Један од првих који га је предложио био је историчар уметности Селим Хан-Магомедов.

Стаљински ампир је инкорпорирао елементе већине архитектонских стилова. У њему се могу наћи карактеристике ренесансе и класицизма са бесконачним низовима стубова, пронаосом, скулптурама и идеалном симетријом. Завијуци и претерана декоративност рококоа и барока, бројни бронзани детаљи ампира. Био је очигледан и утицај америчких небодера у стилу ар декоа. Као декоративни елементи често су коришћени грб СССР-а или звезда петокрака. 

Први наговештаји нове архитектуре појавили су се још тридесетих година, а први пројекат у овом стилу био је, додуше нереализован, Дворац Совјета, који је требало да буде саграђен на месту порушеног храма Христа Спаситеља. На конкурсу су учествовале многе угледне архитекте, али прихваћен је пројекат Бориса Иофана.

Сматрало се да је иницијатор и идејни творац већине здања био лично Јосиф Стаљин, који је одобравао све пројекте. А значајне архитекте које су умеле да осете шта се очекује од нових грађевина били су Лав Рудњев, Аркадиј Мордвинов, Модест Шепилевски, Владимир Шчуко и многи други.

Главни павиљон ВДНХ

Mario Modesto Mata (CC BY-SA 3.0)

Читав Сајам достигнућа народне привреде (ВДНХ) подигнут је у овом помпезном стилу. Свака совјетска република имала је свој павиљон у којем је стаљинска архитектура комбинована са националним мотивима. Ту су подигнуте и дивовске фонтане. На пример, фонтану „Пријатељство међу народима“ чине скулптуре покривене златом које оличавају савезне републике – једнозначно подсећање на царску резиденцију у Петерхофу.  

Фонтана „Пријатељство међу народима“ на ВДНХ

Janet2015 (CC BY-SA 4.0)

У истом стилу је саграђена и архитектонска група на улазу у московски Парк Горки.

Главни улаз у Парк Горки

Legion Media

Зграда Северног речног пристаништа је такође споменик стаљинског ампира. Она је имала посебан симболични значај, јер је саграђена поводом отварања канала Москва-Волга, једног од најважнијих Стаљинових пројеката.

Северно речно пристаниште у Москви

Moskva Agency

Главни симбол овог стила представљају седам московских небодера – пројекат који је надгледао  лично Стаљин.

Небодер на Котељническом кеју

Legion Media

Монументални небодери са шиљцима постали су истински споменици Стаљинове епохе. На њиховој изградњи и уређењу није се штедело.

Главно здање Московског универзитета

Legion Media

Совјетске архитекте интензивно су користиле орнаменте из западноевропског стила ампир, потеклог из Наполеонове Француске. У СССР-у овај стил је ослобођен претеране барокне китњастости, а ипак су злато, гипсани орнаменти, изрезбарено дрво и барељефи могли да се нађу  како на фасади, тако и унутар стаљинских грађевина.

Ентеријер хотела „Украјина“

Legion Media

Осим небодера у центру Москве су се градиле стамбене зграде, такозване „стаљинке“, у којима је живела совјетска елита. Њихове фасаде су такође украшаване стубовима, истуреним балконима и фигуративним венцима. За право ремек-дело стаљинског ампира сматра се, на пример, ова стамбена зграда подигнута у другој половини четрдесетих година за запослене Министарства државне безбедности СССР-а. Архитекта Јевгениј Рибицки је за њу добио Стаљинову награду.

Москва, Земљаној вал 46

NVO(CC BY-SA 3.0)

Свечани улаз у центар Москве чиниле су две полукружне зграде на Тргу Гагарина, завршене до 1950. године.

Трг Гагарина

Сергеј Суботин/Sputnik

Многе станице московског метроа, које се данас називају подземни дворци, саграђене су управо у овом стилу. Њихове специфичне црте су стубови, барељефи, обиље мозаика, као и огромни раскошни лустери.

Станица метроа „Комсомољска“

Legion Media

Стаљински ампир се проширио и ван Москве, која је, наравно, била његов главни „излог“. У многим градовима и обласним центрима подигнуте су стамбене зграде „стаљинке“.

Стаљинка из 1953. године у Казању

Google Maps

У Стаљинграду, граду ратничке славе, где је совјетска војска извојевала једну од највећих победа, у центру града су комплетно у стилу ампира подигнути Трг палих бораца и зграде које га окружују: хотел, пошта, позориште и железничка станица.

Трг палих бораца у Волгограду (Стаљинграду)

Б.Логинов/Sputnik

Стил ампир Стаљин је изабрао и за своје личне потребе. Ентеријери његових кабинета и летњиковаца имају све карактеристике, додуше уздржане, помпезности: плишане завесе са ресама, мозаик у дрвету, крупне упадљиве лампе и много тога другог.

Стаљинова резиденција у Сочију

Legion Media

Стаљинова резиденција у Сочију

Legion Media

Стил „победника“, стаљински ампир, опстао је до средине педесетих, а нестао је истовремено са Стаљиновом смрћу. 1955. године донета је одлука „О уклањању свега сувишног у пројектовању и грађевинарству“. Архитектонске „сувишности“ у декорисању стаљинске епохе подвргнуте су критици и објављена је нова оријентација партије: ка једноставности и строгим формама. Тако је монументални класицизам у пројектовању замењен типском изградњом са минимум украшавања.  Средином педесетих уместо „стаљинки“ почеле су да се граде прве „хрушчовке“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!