У Русији је постојао велики број мануфактура које су производиле разноврсне мараме и ешарпе, али само производи неких од њих су временом прерасли у препознатљив део руског стила и омиљени сувенир за странце.
Павлопосадске мараме се производе од 1795. године у граду Павлов Посад. Фабрику је основао сељак Семјон Лабзин, а његови потомци су развили посао. Почетком XX века била је то највећа производња марама и ешарпи у Русији. Специфичност павлопосадске мараме је у томе што се прави од вуненог конца, квадратног је облика и поседује симетричну шару са цвећем и другим флоралним орнаментима.
Још једна чувена марама је оренбуршка паперјаста марама. Плетиље већ преко 300 година у околини уралског града Оренбурга плету ове мараме својим прстима од длаке локалних дугодлаких коза, која даје особиту топлоту, а поседује чак и лековита својства. Светску славу су стекле 1857. године, када су представљене на светској изложби у Паризу. Сматра се да се квалитетна оренбуршка марама препознаје по томе што се може провући кроз венчани прстен, јер мора бити врло танка и лагана, иако је прилично велика.
Јувелири и данас праве накит традиционалног дизајна. Висеће минђуше-голупци (од речи голуб) на фотографији са леве стране начинио је од сребра, бисера и граната јувелир Тимофеј Журављов. Сличне такве можете видети на руској лепотици на платну Константина Маковског са десне стране.
На слици се такође види накит који се називао „наручи“ или „зарукавја“. То је украс за руку који је обављао функцију манжетне.
Традиционални накит „монисто“ био је свечани женски украс који се носио на грудима. На ланену нит би нанизали перле и шкољке, а понекад и новчиће.
Али монисто је био скуп, док је свако могао да направи обичну огрлицу од перли. Све је зависило од материјала: скупе огрлице правиле су се од ћилибара, бисера и других племенитих материјала, а јефтине чак и од сушених бобица и кошчица.
Девојке у Старој Русији су носиле венце – свечане украсе за главу украшене драгим камењем или стаклом, извезене златом, перлама и бисером. Савремени дизајнери нуде своју, поједностављену верзију овог украса који се може носити сваки дан.
Још један модни додатак биле су траке за косу. Њих су девојке уплитале у плетенице, чиме су показивале да су спремне за удају. После свадбе своје траке би поклониле другарицама. Данас не морате умети да уплетете траке да бисте их носили – можете набавити модел са гумицом.
Лукошко је врста котарице која се користила за скупљање печурака и бобица и поседовала ју је свака сеоска кућа. Котарица се правила од коре листопадног дрвећа или од прућа, приступачних материјала често коришћених за израду предмета за свакодневну употребу.
Котарица је почела да се третира као ташна тек у XX веку и мода плетених ташни захватила је не само иностранство, него и СССР.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
