Како је преживљавао Маријински театар за време опсаде Лењинграда?

19. септембра 1941. године распрскавајућа бомба од 250 килограма погодила је зграду Театра опере и балета „Киров“ (како се у совјетско доба називао Маријински театар). Она је уништила део гледалишта. Али теже су биле ране које је ова бомба нанела душама становника града. И то не само оних који су радили у позоришту.

Кировски театар после бомбардовања, 1941.

Архива Маријинског театра

Кировски театар је, као и данас, био симбол града, његове културе из доба пре револуције и најновијих совјетских уметничких достигнућа. Али већи део сарадника позоришта није одмах сазнао шта се десило. Још средином августа они су евакуисини возовима у далеку позадину, на Урал. Спремили су се у журби, при чему је мало ко могао да претпостави да град напушта на више година. Још се чинило да ће славна Црвена армија брзо испрашити непријатеља.

Долазак у Молотов

После девет дана путовања возови су се зауставили у граду Молотов, како се тада називао Перм. Позоришне избеглице нико није сачекао, град је већ био препун евакуисаних. „Не стигавши да се распакујемо, сви смо пожурили у позориште. Оно нас је разочарало: сцена је била малтене као једна четвртина наше лењинградске“, присећала се примабалерина позоришта Татјана Вечеслова.

Татјана Вечеслова у улози Гајане и Николај Зубковски у улози Карена

Архива Маријинског театра

Одмах је било јасно да неодложно треба осликати нове сценографије, јер оне донете из Лењинграда никако не би могле да се употребе на новој сцени. Како би се сместио оркестар, уклоњени су први редови седишта из партера. Али већ 13. септембра лењинградско позориште је отворило сезону. Вечеслова се присећала: „Прва представа на отварању позоришта - 'Иван Сусањин' (у којем сам играла валцер) - прошла је мирно, без успеха. Ни сјајно звучање оркестра под палицом А. Пазовског, ни прелепи млади гласови Н. Кашеварове, Г. Нелепа, И. Јашугина нису успели да истопе лед у гледалишту. Наставила се евакуација, град је примао људе. Чинило се као да позориште никога не занима.“

Сцена из опере „Иван Сусањин“

Архива Маријинског театра

Ситуација се није променила ни после следеће представе – „Лабудовог језера“. „'Коме треба наш балет?' – мислили смо. Наоколо се лије крв, један за другим непријатељу се предају градови наше домовине. Избеглице недељама седе на железничким станицама, а ми играмо и покушавамо да докажемо да је наша уметност некоме потребна!“

Плакат из 1941. године

Архива Маријинског театра

Интелектуални центар Урала

Тих година Перм још није стигао да заволи уметност опере и балета. Градска оперска трупа формирана је недуго пре почетка рата. Са доласком лењинградског театра она је била принуђена да неколико година проведе на турнејама по градовима и селима околине, наступајући у клубовима, у шупама које нису прилагођене за извођење позоришних представа, или чак на камионима.

Сцена из балета „Есмералда“. Олда Јордан у улози Есмералде и Николај Шехматов у улози Клода Фроло. 1942–1943.

Архива Маријинског театра

Није лако било ни Лењинграђанима. Како се присећао диригент Јуриј Гамајел, балетски играчи су морали, прилагођавајући се величини сцене, „да скачу не толико у дужину, колико у висину“. Како би физички преживео, водећи бас трупе Иван Јашугин је радио као утоваривач за додатне намирнице. А становници Перма су помоћу дошљака из Лењинграда полако упознавали оперу и балет. Већ неколико месеци касније позоришна сала била је дупке пуна.

Сценографија Натана Алтмана за балет „Гајане“

Архива Маријинског театра

Током периода евакуације Кировски театар је поставио око 20 представа, при чему је  било и неколико премијера, међу којима балет „Гајана“, који је Хачатурјан завршио управо у Перму. Хачатурјан је, као и већи део сарадника трупе, живео у „шестоспратници“, хотелу саграђеном у стилу конструктивизма, одмах поред сквера на којем се налазило позориште. Овај хотел је постао прави интелектуални центар тих година: у њему су боравили Дмитриј Шостакович, Сергеј Прокофјев, Иван Солертински, Агрипина Ваганова, Галина Уланова и многи други.

Нешто касније тамо се појавила измучена, испијена жена у којој су једва препознали лепотицу са портрета Зинаиде Серебрјакове - Јекатерину Гејденрејх, једну од изузетних солисткиња балета, школовану још у царско време, која је првих месеци рата доспела у логор Гулага, јер ју је неко пријавио зато што је изразила сумњу да се Лењинград може одбранити. Чудом је успела да изађе из логора и почела да даје часове балета локалној деци. Касније, када је опсада пробијена, њој неће бити дозвољено да се врати кући, него ће остати у Перму и постати оснивач и први директор Пермске балетске школе.   

Балет током опсаде

Али истовремено су опера и балет наставили свој живот и у Лењинграду. Нису сви уметници успели да се евакуишу у августовској журби, а убрзо је обруч око града потпуно затворен. С обзиром да је зграда позоришта била погођена, представе и концерти су се изводили на другим сценама. Улогу директора преузели су певач Иван Нечајев и примабалерина Олга Јордан. Због интензивних ваздушних напада и артиљеријске ватре представе су се одржавале дању, уз бесконачне прекиде због ваздушних узбуна. Уметници, дирнути тиме што публика није напуштала салу, понекад нису ни прекидали представе.

Сцена из балета „Гајане“

Архива Маријинског театра

Када је почела страшна прва зима под опсадом, позоришни живот је замро. У то време у граду није било ни струје ни текуће воде, дневно следовање хлеба за запослене је пало на 250 грама, почело је масовно умирање од глади. Али већ у марту представе су поново почеле да се изводе. И то нису биле скромне једночинке. Уметници, који су били у стању потпуне телесне исцрпљености, за лењинградску публику су на сцену поставили „Пикову даму“, „Евгенија Оњегина“, „Травијату“, „Есмералду“, „Кармен“. Управо тада се међу гледаоцима нашла млада Галина Вишњевска, која је први пут видела оперску представу. У мемоарима је записала: „Читава представа ми се урезала у сећање као на филмској траци. И данас видим пред собом изможденог Германа, Лизу са откривеним, модрим и мршавим раменима као код костура преко којих је нанесен дебео слој белог пудера; велику Софију Преображенску – грофицу (такав драмски мецосопран никада више у животу нисам чула) – она је тада била на врхунцу развоја свог талента. Када су певали, из уста им је излазила пара. То узбуђење, та  потрешеност коју сам тада доживела нису били смо последица уживања у представи. Било је то осећање поноса због васкрслог народа, због велике уметности која чини да се сви ти полумртваци – свирачи у оркестру, певачи, публика – уједине у тој сали иза чијих зидова завија сирена ваздушне узбуне и разлећу се гранате. Заиста, не живи човек само о хлебу насушном.“

Софија Преображенска, 1940-их година

Архива Маријинског театра

Према приближним проценама, током три године опсаде оперске и балетске представе у Лењинграду је погледало око сто хиљада гледалаца. Солисткиња балета Наталија Сахновска, која је током читаве опсаде водила дневник, записала је у њему после једног наступа: „Никада, чини ми се, нисмо плесали са таквим уживањем, никада нисмо осећали тако потпуну преданост. Расположена лица и топли пријем били су наша награда...“

Сцена из балета „Есмералда“, 1942.

Архив Мемориального музея Обороны и блокады Ленинграда

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!