„Код куће имам пуно свећа. Унук долази: 'Бако, дај нам, хоћемо да разговарамо са [популарним рок певачем Виктором] Цојем' […] Ја кажем: 'Сазнајте од њега... колико дуго ћу да живим'. Они су питали Цоја. До осамдесет пет, рекао је. Имам сад 82, проживећу још три године“. Ову причу вологодске сељанке Олге Никитине (р. 1924) записали су 2006. године етнографи Андреј Топорков и Анастасија Ајдакова.
„Дечје призивање духова“ је феномен који се у совјетском друштву појавио у XX веку. Ова врста забаве је према сећањима заживела од четрдесетих година. А шездесетих-седамдесетих проширила се по целом СССР-у. Московљанка Ана, чији отац је осамдесетих година радио на универзитету Константини у Алжиру, присећа се да је игра „призивања ђаволчића“ била позната апсолутно свој совјетској деци чији су се родитељи тамо налазили на дипломатском или научном раду.
„Родитељи су заједно радили на универзитету и ми смо се играли заједно – Руси, Јермени, Молдовљани итд. Наравно, сви су говорили руски и свако је после летњег распуста проведеног у Совјетском Савезу доносио своје страшне приче, црнохуморне анегдоте и мистичне ритуале. Ђаволчић је код нас био врло популаран“, прича Ана.
Призивање духова у народу се вероватно појавило као реакција на забрану традиционалних „мистичких“ ритуала од стране бољшевика. У свести совјетског човека гатања на празник Свјатки (празник који траје 12 дна уочи Божића) и на Ивана Купалу (Ивањдан) требало је да оду у заборав као реликти прошлости заједно са обредима православне цркве. Али уместо тога међу совјетским тинејџерима појавило се призивање духова. И сама деца су ове обреде често називала „гатања“, употребљавајући ова два термина као синониме.
„Гатали смо ноћу, сви заједно, када смо призвали Пикову даму. Она је дошла и ми смо пребацили мараму преко огледала како би што пре отишла. Била је страшна“, рекла је 11-годишња Оља истраживачу Наталији Урванцевој.
Кога су деца призивала? Спектар ових бића био је врло широк. Како пише Урванцева, „на формирање савременог дечјег фолклора утичу народно стваралаштво, књижевност, медији, популарна култура“. Од Пушкина и његове јунакиње „Пикове даме“ призивање је прешло на друге ликове из маште и фолклора. Међу њима су били кућни дух „домовој“, Пепељуга, Русалка (водена вила), Црвенкапа, Карлсон (лик из цртаног филма), Баба Јага. Призивани су и духови познатих историјских личности: Катарине Велике, Наполеона, Лењина, Стаљина, песника и писаца као што су Гогољ, Љермонтов, Јесењин, Мајаковски, Достојевски. Деведестих година тинејџери су призивали рано преминулог рок музичара Цоја, па чак и убијеног популарног ТВ водитеља Влада Листјева.
Међу најпопуларнијим призиваним ликовима били су „псовачки патуљак“ и „бакица-псовачица“. Деца су причала да ако призовете ова бића она почињу да трче по соби и псују. Ту се запажа жеља деце да се приближе забрањеној култури одраслих, чији је неодвојиви део било право на употребу псовки.
Било је много начина да се призове дух, али сви они имају неке заједничке црте. Како пише Урванцева, „у циљу безбедности они који призивају духа треба да поштују известан начин обраћања са оностраним светом, који чине одређена правила и забране“.
Посебни услови призивања духова били су:
Време и место који истичу обредни карактер призивања: деца су се често окупљала ноћу, кришом од одраслих, у „забрањено“ време. Ако би се окупила дању, онда су се затварала у собу, завесама покривала прозоре, стварајући „мистичну“ атмосферу.
Поштовале су се следеће забране: на пример, приликом призивања Пикове даме било је забрањено разговарати. Биле су и друге забране: нико не сме да се смеје, да упали светло, да се помера и слично.
Постојало је више начина да се призове дух:
Призивање преко огледала. На огледалу би деца ако желе да призову Пепељугу нацртала кармином степенице, а у њиховом дну ципелицу. Ако би желела да призову Пикову даму нацртала би кућу из које она „излази“. Ако се на огледалу после призивања („Пикова дамо, дођи!“) појаве „подрхтавање“ или „мрље светла“, сматра се да се призивани лик „јавио“. Други начин: као код народних гатања на Свјатки, деца би на сто поставила два огледала једно према другом, а међу њима би упалила свеће и, позивајући жељени лик, посматрала шта се дешава између огледала.
Призивање помоћу игле и листа хартије. На папиру се нацрта круг са бројевима, са словима и са речима „да“ и „не“. У средини круга се нацрта ђаволчић, а њему кроз пупак (или кроз срце) се пробије оштар врх игле са концем, тако да игла слободно виси на концу. Након тога деца позивају ђаволчића и, клатећи иглу, „помажу“ му да одговори на постављено питање.
Призивање помоћу тацне постављене у круг са словима и бројевима. Деца стављају прст на тацну и она почиње да се креће. Ова метода је преузета из спиритистичких сеанси које су биле веома популарне у Русији крајем XIX – почетком XX века као забава за одрасле.
Призивање помоћу понуда – обредне хране. У многим случајевима деца су духовима нудила слаткише како би их примамила. „Гата се ноћу у мрачној соби. На огледало се стави комад чоколаде и понављају се три пута ове речи: 'Патуљче, патуљче, појави се!' Појави се патуљак. Ако је црвен, онда можемо да пожелимо неку добру жељу, а ако је црн, значи да је зао“, рекла је десетогодишња Света из Кандопоге.
Осим што је призивање духова забавна и страшна игра, њен циљ је, посебно код старије деце (од 11-12 година), да сазнају шта их очекује у будућности. Многа деца су већ била довољно одрасла да схвате да је призивање духова игра спиритизма и да иглу покреће дете које је држи, а да се од страха марама на огледало пребаци пре него што ико успе нешто да разабере. Нека деца су свесно на основу тога манипулисала, наводећи друге да поверују да су заиста дошли „патуљак“ или „Цој“.
„Призивали смо патуљка. Требало је у мраку изговорити неке бајалице од којих је требало да из чесме сама потече вода, а то би значило да је патуљак дошао“, присећала се Вероника из Самаре. „Другарица и ја смо се затвориле у мрачно купатило и почеле да говоримо те бајалице, а ја сам кришом отворила славину и потекла је вода. Другарица се тако уплашила да се расплакала и побегла. После ме је било стид.“
Обично би деца наставила да учествују у „призивању духова“ све док се после бројних неуспеха не би разочарала. А ипак је нешто налик на призивање духова остало и у студентском фолклору: обичај студената да пре колоквијума и испита призивају срећу, пружајући ноћу кроз прозор индексе.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
