Курско-Коренска икона „Знамење“ Мајке Божије из XIII века сматра се за једну од најважнијих православних реликвија. На њој је приказана Богородица са Христом, која подиже руке увис у заштитничкој молитви, а изнад ње су приказани Господ Саваот и старозаветни пророци.
Управо ова икона је у детињству исцелила Серафима Саровског, једног од најцењенијих руских светитеља. Пред њом су руски војници вековима примали благослов за ратне подвиге, а литија у њену част приказана је на једној од најпознатијих слика Иље Рјепина.
Данас се икона чува... на Менхетну, у њујоршкој Знаменској цркви Руске православне цркве у иностранству. Постала је симбол и светиња свих Руса одвојених од домовине и расутих широм света.
Пре него што је доспела у свој садашњи дом ова икона је преживела много тога. Од најезде Татаро-Монгола до експлозије и селидбе по Европи.
Према легенди, икона је пронађена на дан Рођења Пресвете Богородице 8. септембра 1295. године. Тај датум се и данас обележава као дан обретења иконе. Тих година Русија је била изложена татарско-монголским нападима. Недалеко од Курска, порушеног и спаљеног од стране војсковође Батија, ловац је поред корена дрвета пронашао икону (Зато се она назива „коренска“).
Када ју је подигао, из места где је лежала избио је извор. Ловац је за икону саградио капелу. И убрзо су сви становници из околине почели да долазе и клањају се икони.
Готово сто година касније Татари су поново напали Курске земље. Када су на свом путу наишли на капелу са иконом, одлучили су да је спале, али то им никако није полазило за руком. Тада су узели икону и пресекли је на два дела, бацивши их на различите стране. Тек тада су могли да спале капелу.
Старца-свештеника су заробили и дуго мучили како би се одрекао своје вере и примио другу. Али услед чудесног случаја, када је он по ко зна који пут запевао молитву у част Богородице, видели су га изасланици московског цара и откупили га из заробљеништва.
Старац се вратио на место где је била капела и нашао делове иконе. Када их је склопио, они су одмах срасли, као да икона није ни била оштећена.
Курск је коначно обновљен после татарско-монголске најезде тек 1597. године. Тада је у част иконе тамо подигнут манастир – Коренаја пустиња.
Много верника је долазило да се помоли икони, а њена чудотворна сила и слава били су надалеко познати. То је у Смутно доба искористио Лажни Димитрије I. Као бивши монах, знао је какав утицај на становништво има икона и како му она може бити од помоћи у намери да привуче људе на своју страну. Осим тога, желео је да и сам осети њену благодат.
Наредио је да му се икона донесе у штаб у Путивљу и молио јој се сваког дана, а касније ју је понео са собом за време похода на Москву. Неко време се чинило да му икона заиста помаже. Самозванац је, наиме, успео да преузме власт у Москви. Али на крају је убијен у завери... Док је икона била одсутна, у њеном родном Курску верници су ипак долазили да јој се моле. И после дуге опсаде пољске војске, град је ослобођен.
Нови цар из династије Романов – Михаил Фјодорович – наложио је да се икона врати у Курск и саградио је у њену част Знаменски манастир. Отада је заживео обичај да се деветог петка после Васкрса одржава литија са иконом од Знаменског манастира Курска до манастира Коренаја пустиња, њеног некадашњег боравишта. Управо ова литија је приказана на чувеној слици Иље Рјепина.
Крајем XIX века православље у Русији доживљава кризу. Појавио се велики број револуционарно настројене омладине, која није веровала у Бога. Део њих је водио терористичку борбу против царског режима, редовно организујући експлозије и терористичке нападе. Четворица атеиста из Курска су 1898. године направили бомбу и поставили је у цркву. Хтели су да докажу себи и својој околини да икона не поседује моћ која јој се приписује и да Бог не постоји.
У цркви је заиста дошло до снажне експлозије. Срећом, она се догодила после службе, када је храм био празан. Али на свеопште изненађење, иако су поред иконе биле уништене камене и металне ограде и степенице, сама икона није оштећена. Сви прозори на цркви и чак неки зидови су напукли, али стакло на кивоту иконе није страдало.
После револуције, 1918. године икона је одједном нестала. Неколико недеља касније пронађена је бачена у старом џаку заједно са својом копијом. Са обе је била скинута драгоцена риза, а пошто ју је ретко ко видео без ризе, било је тешко одмах разазнати која је икона права. У помоћ је притекао иконописац који је начинио копију. Икона је затим добила нову сребрну ризу покривену плавим емајлом – у њој се икона чува и данас.
Бошљевичка војска је 1920. године пришла Курску и белогардејци Деникина су почели повлачење из града, понудивши свештеницима да крену са њима. Архијереји су одлучили да треба спасти икону од бољшевика и отишли су с њом на југ, а затим у Србију, где је евакуисан велики део војске.
Све до 1944. године икона се чувала у српском манастиру Јазак, а затим у цркви Свете Тројице у Београду. Али разорна снага Другог светског рата приморала је свештенике да се поново евакуишу заједно са иконом. Православни архијереји су се плашили приближавања совјетске војске. И мада су они ослобађали Европу од нациста, свештеницу су памтили како су се у СССР-у обрачунавали са религијом.
Икона је најпре пребачена у Карслбад, затим у Минхен, Женеву...
Челници Руске православне цркве у иностранству су 1950. године одлучили да седиште пребаце у САД и да тамо пренесу икону. За икону је у Махопаку у близини Њујорка саграђена Ново-Коренаја пустиња. А 1958. за њу је на Менхетну подигнута Знаменска синодална црква.
Икона је први пут поново посетила Русију тек 2009. године – 90 година након евакуације. А пре тога је пропутовала целе Сједињене Државе, посетила Јужну Америку, и чак неколико пута била у Аустралији.
А у Курску се сваке године и даље одржава литија од Знаменске цркве до манастира Коренаја пустиња са старом копијом иконе.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
